Navijačke grupe od nastanka su imale veliku ulogu u srpskom društvu, kao na primer početkom devedesetih, kada su i iz njihovih redova regrutovani kadrovi za ratne dobrovoljačke jedinice. Navijači su svoju istorijsku ulogu imali 5. oktobra 2000. godine, kada su zajedno sa građanima rušili režim Slobodana Miloševića. Danas se zbog učestalog uzurpiranja javnog reda i mira smatraju jednim od većih društvenih problema. Do sada smo u medijima čuli izjave izjave sociologa, državnih funkcionera, kao i analize i kritike stručnjaka za ovu problematiku. Mediji se zalažu za toleranciju i ne opravdavaju nasilje. Međutim, da bi se problem sagledao iz više uglova i da bi stepen objektivnosti bio što veći,  neophodno je čuti stavove i mišljenja one druge strane. U tu svrhu, razgovarale smo sa K.K., navijačem jedne veće navijačke grupe, koji je zbog problematike o kojoj govori, ali i zbog pojedinih poverljivih informacija, želeo da ostane anoniman.

Sa 15 godina sam krenuo na utakmice i znao sam za konkretnu navijačku grupu koja navija za moj klub. Kao pubertetlija, bio sam fasciniran celom tom pričom. Adrenalin putovanja na utakmicu, osećaj pripadnosti, upoznavanje novih ljudi i cela ta priča počinje da te privlači. Kada postaneš navijač treba da napraviš razliku između navijača i huligana. Ali veliki problem je u tome što policija kaže da su navijači jedno, a huligani drugo. Konkretno u Srbiji jasna granica ne postoji.  Navijači-simpatizeri su nešto potpuno drugo, oni se nalaze na istočnom i zapadnom delu stadiona gde je i pravo navijanje. Ja za sebe smatram da nikad nisam bio huligan, ali bio sam u navijačkim tučama i bio sam uhapšen.

Zbog čega dolazi do fizičkih sukoba?

To je posledica jakih emocija i strasti. Ljudi koji se potuku na utakmici brane čast kluba. Ti kao navijač ne osećaš samo pripadnost navijačkog grupi, već i klubu. Ako su oni fudbaleri na terenu maltene spremni da se potuku da bi pobedili, onda ti kada osećaš pripadnost klubu moraš da uradiš sve što je u tvojoj moći da bi odbranio njegovu čast. Parole, skandiranje i pevanje pesmica protivničkom klubu je takođe jedan od načina da pomogneš svom klubu. Kada počneš da izbacuješ parole protivničkim igračima i počneš da im vređaš porodicu, on je gotov za tu utakmicu. Ali u tome nema ništa lično, nikog ti lično ne mrziš, već  je ta energija usmerena ka tome da tvoj klub pobedi.

Da li postoje prijateljstva između navijača različitih navijačkih grupa?

Postoje, ja imam prijatelje iz drugih navijačkih grupa. Postoje ti neki nepisani navijački kodeksi: kada dođe do tuča i nereda, prijatelji se zaobilaze.

Koji ljudi postaju vođe?

Da bi postao navijački vođa, pre svega, moraš da imaš jako veliki autoritet. Da bi se popeo na tu takozvanu šipku i da bi „poveo“ 7-8 hiljada ljudi, moraš da imaš jako dobar imidž, moraš da  dokažeš lojalnost klubu i fizičku snagu, što ide uz to, mada nije vezano. Kod nas u Srbiji imaš dosta ljudi koji nisu fizički jaki, ali imaju tu harizmu i inteligentni su. Autoritet se dobija tako što stalno ideš na utakmice i svi te poznaju. U navijačkom životu postoji nešto što se zovu poeni. Da bi dobio poštovanje i status uvaženog navijača, to ne možeš preko noći. Tebi može da bude najbliži rod neko ko je uticajan za navijače, ali ti moraš lično da se dokažeš. To ne znači kroz nasilje, ali ono se jako potencira – upada u oči. Nasilje ti je možda 10% navijačkog folklora. Ne kažem da ga nema, naravno da ga ima. Ali postoje ljudi koji su jako cenjeni na tribinama i koji se u životu nikad nisu potukli. Vođa ne može da postane onaj ko se lično nije pokazao u navijačkoj tuči.

Kakav tip ljudi pripada navijačkim grupama?

Svi moji drugari koji i dan danas idu na utakmice su fakultetski obrazovani ljudi. I većina ljudi koje poznajem, iz mog okruženja, imaju sređene porodične živote, imaju poslove. Ali među navijačima ima i narkomana, klinaca iz Doma, iz Zvečanske, bude tu svega. Navijačka grupa je jako lep magnet da te prihvati okolina. Međutim, iz svega toga ne možeš izvući jedan obrazac koji prikazuje celu tribinu. Konkretno, za ljude koje poznajem i sa kojima sam išao na utakmice ne mogu reći da su kriminogena ličnost i da su osuđivani za krivično delo.

Koliki uticaj ima politika na navijače?

Može da ima političkih uticaja, ali ja koliko znam, navijači su suštinski nezavisni od politike. Oni mogu pojedinačno pripadati bilo kome. I može manja grupa biti pod uticajem neke partije, ali da direktno neka politička partija utiče na neku navijačku grupu – to nema šanse. Zato što je tvoj klub imidž tvoje navijačke grupe, a to je mnogo iznad politike.

Zbog čega tolika netrpeljivost između navijača i policajaca?

Geneza problema policije i navijača je mnogo dublja od samog napada na određenog policajca. Zato što, po mom mišljenju, policija ima toliko grehova prema navijačima. Naša policija i policija u inostranstvu ima potpuno drugo poimanje remećenja javnog reda i mira. Policija pre nego što bilo šta uradiš, gleda te kao građanina drugog reda. Automatski vide u tebi neprijatelja, potencijalnog izgednika. U dosta slučajeva je dobro odreagovala. Ali problem je u tome što su odavno  stvorili takav imidž da pre svega narod nema poverenja u njih, a pogotovo navijači koji su oduvek bili na udaru policije.  Mislim da njima odgovaraju neredi i da su dosta često inicijatori nereda. Policija bi trebala da radi ono za šta je zadužena – da čuva javni red i mir. Ali kada se potuče troje-četvoro ljudi na tribini ne mora da uleti ceo kordon od 100-200 policajaca i krene da tuče sve redom. Mnogo puta se dešavalo da bude pohapšeno brdo ljudi koji nisu krivi.

Nose li navijači sa sobom hladno oružje, noževe, skakavce, boksere?

U principu kada se ide na neke utakmice za koje se zna da će tamo biti navijačka protivnička grupa, definitivno da. To opet zavisi od same grupe ljudi koliko su skloni ka nasilju. Što je najveća nesreća, u Srbiji je to jako … i noževi se nose i sekire… Ali trend među navijačkim grupama je da  se ne koriste stvari koje bi mogle da ubiju čoveka. U mnogim zemljama Istočne Evrope je postavljen kodeks. Postoji ista ta mržnja da navijači rade to što rade, ali je poenta da se ne ide toliko daleko da se čovek ubije. Trebaš nekome da dokažeš da si jači od njega, koliko god to zvučalo nerazumljivo, ali ja govorim sa aspekta navijača. Noževa, sekira i pištolja je sada manje nego ranije, ali bilo je sve i svačega.

Kakva je kontrola na ulazima?

Oružje se ne unosi na stadione. Ekipe koje nose to oružje, koriste ga van stadiona. Desi se nekad da neko unese pištolj ili nož. Ali konkretno, oružje se štekuje negde ispred stadiona ako znaš da će doći do nereda.

Zbog čega se rušilo i lomilo na Paradi ponosa?

Nisu tu problem homoseksualci. Problem je država što nema autoritet. Govorim sa aspekta jednog navijača, imaš predsednika koji dopušta da mu ode deo teritorije i kaže da će ga braniti svim sredstvima a ne spominje vojna sredstva. Svi smo svesni da Srbija ne može da ratuje. I kako onda taj klinac od šesnaest, sedamnaest godina da poštuje predsednika države koji ode da se izvinjava za kojekakve zločine, a on vidi i zna da je u tom istom Bratuncu pobijeno isto toliko njegovih sunarodnika kao i u toj Srebrenici. Po meni, klinac se oseća isfrustrirano. I onda on gleda, imam šesnaest godina, živim u zemlji, nemam bukvalno ništa a s druge strane imam predsednika idiota koji ide svuda da se izvinjava i još mi govori da su oko mene sve fašisti, da se mi izvinjavamo. Konkretno, homofobija kao homofobija, ne postoji. Ja idem dugo na stadione i homoseksualci se od 2001. godine nisu ni spominjali, nisu bili tema. Oni samo predstavljaju onaj finalni čin poniženja koji ova država, prema tumačenju navijača, radi prema srpskom narodu.

Zbog čega je došlo do nereda u Đenovi?

Neredi u Đenovi su, prema informacijama koje ja imam, konkretno lični sukob jednog čoveka koji je finansijer jednog kluba i predsednika Fudbalskog saveza Srbije.

Koliko je to proverena informacija?

Veoma. Tu je samo u pitanju lični interes. U našem fudbalu je veliki kriminal i navijači se samo koriste. Ono nije nacionalno motivisano ni trunku. Onaj dečko što je to uradio dobio je novac za to, kao i cela ta ekipa. Njemu je čak super što će ležati u Italiji jer je u tom nekom navijačkom svetu dobio imidž legende.

Kako je moguće da je sve to prošlo neopaženo?  Navijači su prešli granicu, uradili to što su uradili i pri tom ih niko nije sprečio?

U našoj zemlji Državna bezbednost sve zna. To se znalo da će biti. Ja sam dve nedelje pre toga čuo da će se to desiti. Policija kad ne želi nerede, nereda neće biti. Policija kad želi da bude nereda između navijača – bude nereda između navijača. Ja sam bio na utakmici kada je policija sprovela drugu navijačku grupu do naših tribina, iako nikada ranije tako nešto nije uradila. I onda se kasnije priča o pravovremenoj intervenciji policije. Sve se to medijski jako koristi.

Kako, po tvom mišljenju, mediji izveštavaju o tome?

Po meni, mediji o tome izveštavaju kao što su izveštavali u vreme Tita, po direktivi neformalnih organa vlasti. Naši mediji su potpuno zavisni. Nema ni trunke objektivnosti. Da li neko čuo da je dečku od sedamnaest godina, koji navija za Rad, policajac sekao uvo i da ga je izbo nožem? To je tako zataškano. Naime, tri nedelje nakon Gej parade je bila utakmica Rad-Vojvodina. Oko dvadesetak klinaca je išlo sa Kumodraža i pošto je to utakmica visokog rizika i još je tenzija, žandarmerija je imala odrešene ruke pošto dolazi hiljadu strašnih huligana. Zaustavili su ih i rekli im da mogu da idu jedan po jedan na razmaku od 200 metara, pošto je to utakmica visokog rizika. Klinci su to prihvatili i jedan mali je rekao kao nećemo stići na utakmicu, policajci su mu rekli da pošto se pobunio neće ići na utakmicu. Klinac je video autobus broj 50 i ušao u njega. Kad je došao na stadion, dotični su ga prepoznali i uvukli u maricu. Vezali su ga i dotični policajac je rekao „Sad ću oči da ti jedem“. Izvadio je skakavac i počeo da mu seče uvo. Za ovo je čuo samo ko je zainteresovan i ko je malo čitao Pres i Kurir. To je sve tako zataškano. Roditelji tog dečaka su zvali sve medije a jedino su Kurir i Pres to objavili, RTS je samo imao vest da je povređen dok B92 apsolutno ništa nije objavio. U „Blic“- u je taj ponedeljak izašlo samo da je došlo do masovne tuče navijača i da je jedan navijač povređen, da bi u četvrtak izašao mali članak gde piše da je od strane policije povređen maloletnik sa tim i tim inicijalima i naravno nisu spomenuli da mu je odsečeno uvo. Poenta cele priče je da je policajac dao izjavu i da je pušten je. Znači zbog istrage za krivično delo zlostavljanja i mučenja za koju je predviđena kazna od deset godina, njemu je dozvoljeno da se brani sa slobode. Mene posebno interesuje šta je sa tih četiri, pet kolega, zbog čega niko ništa neće da govori. A to je krivično delo saučesništva. Navijači uvek potrebni kao dežurni krivci. Ja uvek kažem kad je neki ekonomski problem i kad radnici treba da protestuju, onda izvadimo iz fioke slučaj Brisa Tatona i slučaj Gej parade.

Zbog čega je pretučen Bris Taton?

Zato što je pripadao protivničkoj navijačkoj grupi.

I zato su trebali da ga ubiju?

Nisu ga ubili.

Kako nisu?

Naneli su mu teške telesne povrede ali ga nisu ubili. To je velika razlika.

Zbog čega je onda umro?

Umro je zato što je skočio pet metara duboko u kanal. Šta misliš zašto suđenje tako dugo traje? Zašto se ne dopuštaju snimci sa Obilićevog venca da se vidi šta se desilo? Zašto niko ne želi da pusti snimak a sve je pokriveno kamerama? Konkretno, on je bio protivnik navijačke grupe. U navijačkom svetu važi-niko te neće dirati ako dolaziš bez navijačkih obeležja. On je došao u centar grada kao stranac sa navijačkim obeležjima, on nije bio turista. On je došao sa majicom na kojoj je pisao Indijans toluz. Oni su uleteli, istukli su ga i treba da budu osuđeni. Ali ne za teško ubistvo jer ga nisu ubili. U navijačkom svetu postoji nepisani kodeks. Protivnika treba da pretučeš i da poniziš, ali nikad se ne ide toliko daleko da se neko ubije. Što se tiče Tatona, to što se njemu desilo nemam pouzdanih informacija ali kako sam čuo i slušajući ženu koja je advokat ovima, oni su njega tukli i on je jadnik počeo da beži. Nije znao da je ta garaža duboka pet metara i skočio je dole misleći da je to jedno metar, dva. Radniku u garaži koji je to video, policija je zabranila da bude svedok. Ovde definitivno nešto nije u redu. Dešavaju se te stvari kod nas i niko se nije setio. Pogine Deja Lonac ovde u Novom Sadu. Zašto nije održana protestna šetnja, da izađu svi Novosađani i kažu „Stop nasilju. Dosta deco, nemojte da se ubijate“. Zato što smatraju da je on iz Srbije, srpski šljam i da je to zaslužio. Kad pogine srpski navijač ili je izboden nožem, onda niko ne postavlja pitanje zašto se to dešava. A taj nesretni dečko Bris Taton ima ovoliki dosije kao huligan. Ne opravdavam ubistvo.

Zorana Bogdanović

Vesna Janjoš