Izveštavanje o katastrofama uvek sa sobom nosi određeni rizik. Novinari i njihove medijske kuće moraju biti oprezni u vezi sa ovakvim izveštavanjem, jer se često o ovakvim događajima izveštava senzacionalistički čime se izaziva panika među konzumentima informacija. Uz to, kontekst katastrofa neretko se koristi za političke i ekonomske poruke ili za oublikovanje ličnih priča i iskustava.

Iako je cunami katastrofa atipična za naše područje, na slično medijsko izveštavanje može se naići i u svim svetskim medijima. Najviše medijske pažnje izazvao je cunami koji je pogodio jugoistošnu Aziju 2004. godine, i to s razlogom, jer ga je izazvao najjači zemljotres u poslednjih 40 godina i jer je za posledicu imao veliki broj ljudskih žrtava. Mediji su se takmičili u tome ko će prvi objaviti nove informacije, nove cifre žrtava i ekskluzivne snimke sa ugroženih područja. Svetski medijski teoretičari, osim nepripremljenosti i sporog reagovanja medija na ovu katastrofu, novinarima su najviše zamerili to što su objavljivali sasvim različit broj poginulih i nestalih osoba.

Osim klasičnih vesti u nizu, publika nije imala prilike da sazna novije informacije o uzrocima i posledicama ovog cunamija. Mediji su se najviše bavili ličnim pričama preživelih ili porodica nastradalih, a pogotovo takmičenjem poznatih ličnosti, političara, pevača, fudbalera i privrednika u tome ko će više pomoći nastradalima. Kako su se posledice ove katastrofe bližile kraju, tako je opadalo i interesovanje medija. Ipak, ponekad se mediji ponovo pozabave ovim cunamijem, ali se čak i tad u većini slučajeva u centar pažnje stavlja lično iskustvo nekoga ko je preživeo ovu katastrofu, umesto da se temeljno i sa naučne tačke gledišta ispitaju uzroci i posledice.

UNESKO je zbog toga savetovao svetske medije da učine više za istraživačko novinarstvo koje će se baviti cunamijima, njegovim posledicama, pravovremenom i istinitom informisanju medijske publike, kao i pomoći ugroženim područjima, jer moć medija nema granice.

O ovoj katastrofi izveštavali su i mediji u Srbiji. Retko koji medij se analitički bavio ovim događajem. Sve ionformacije su bile svedene na šture izveštaje, i čitaoci, gledaoci i slušaoci nisu imali priliku da saznaju nešto više o katastrofi koja nije tipična za naše područje. Jedino je sajt B92 objavio mišljenja stručnjaka, procene i ostale relevantne informacije, jer prvenstveno je publiku trebalo upoznati sa ovom katastrofom koja ovom podneblju nije bliska.

Cunami: Više od običnog talasa

Međutim, u kasnijem periodu naši mediji su se uglavnom bavili procenama o mogućem cunamiju na našim prostorima i na taj način izazvali paniku. A informacije o ovako velikoj katastrofi smeštali u rubriku Zanimljivosti.

Cunami pred Beogradom

Mogući zemljotresi na Balkanu, cunami na Jadranu

Mediji u Srbiji su se bavili cunamijima i kroz kontekst smaka sveta koji je prognoziran za 2012. godinu. Objavljujući prognoze ljudi koji nisu stručnjaci u ovoj oblasti i na taj način plašiti publiku i izazivati moralnu paniku, kršenje je Novinarskog kodeksa.

Uskoro cunami na Moravi

Primera dobre prakse u izveštavanju o katastrofama ima, ali brz tok informacija, koji je proizvela današnja tehnologija, pažnju publike uvek zadrži na senzacionalističkim naslovima i informacijama, bez obzira da li su one potpisane i proverene. Razumljivo je da u situacijama kao što je cunami iz 2004. godine, domaći mediji imaju poteškoće pri dolaženju do informacija, jer nemaju dopisnike iz udaljenih krajeva sveta, i samim tim ni podatke i video i audio zapise iz prve ruke. Mada, uvek se mogu  pronaći stručnjaci iz naše zemlje koji će dati objektivne podatke ili  uz saradnju sa većim svetskim medijima doći do relevantnih medijskih priča. Iako, veći medijski prostor treba dati izveštavanju o katastrofama sa našeg podneblja, ne bi trebalo  zanemariti ni krizne situacije koje su atipične za ove prostore. U ovakvim situacijama do izražaja dolazi obrazovna uloga medija u društvu.