Kada mi je  Ruža saopštila da je trudna to je bio najlepši momenat u mom životu. Bio sam, kao i ona, potpuno spreman za naše prvo dete. Tek što smo oboje završili fakultete, odselili smo se u Beč. Tada nam je bilo samo važno da se zaposlimo i stvorimo porodicu. I držali smo se tog plana. Oboje smo radili, a vest da ćemo dobiti devojčicu, samo je bila šlag na torti.Oduvek sam hteo žensko dete. Devojčice uvek ostaju sa očevima, sinovi su mamini. I kada čovek ostari ćerka ga obilazi, i nikada ga ne zaboravlja, čak ni kada se uda. A mene je moja napustila tako rano da mi još nisu rane zacelile.Ovako svoju priču počinje tridesetsedmogodišnji Milan R. koji je pre četiri godine, u saobraćajnoj nezgodi, u Kuršumliji , izgubio ženu i ćerku.

Prema statistikama, čak 42 odsto poginulih u svetu život izgubi u vozilu. Slična situacija je i u Srbiji, gde. u proseku na srpskim drumovima,  dnevno  poginu najmanje dve – tri osobe

Kada se moja Ruža porodila, 8. decembra, ja sam celu  noć sa trubačima lumpovao. Bio sam srećan, ma presrećan.Već tada sam zamišljao kako će naša Ana odrasti u Srbiji kao i mi, i kako ću je naučiti pravim vrednostima, kako će završti neki  inženjering, kao i ja. Jedva sam čekao da je puste iz porodilišta,da prohoda, da progovori. Bio sam tako ponosan na Ružu što mi je podarila devojčicu.Bili smo skladna,lepa porodica.Tri člana: moje lepotice i ja. A sada porodicu samo činim ja. Ako se ovo može nazvati porodicom.

Svakog dana na putevima širom sveta gine oko 3.000 ljudi, od čega oko 500 dece.Najviše ginu mladi.

-Ana je bila pametna i vredna, uvek je nesto crtala, pisala neka izmišljenja slova, i sve ju je zanimalo.Od malena smo je učili srpski,da ne zaboravi svoj maternji jezik, svoje korene.Često smo je dovodili ovde, u Kuršumliju, kod babe i dede. Obožavali su je. Kada je došlo vreme za školu, odlučili smo da se vratimo u Srbiju.Ja sam bio zaposlen u jednoj fabrici, kao tehnolog, a moja supruga u banci. Imali smo ušteđevine, i planirali smo da po povratku pokrenemo neki svoj biznis.Ana je trebalo da upiše prvi razred u tamnošnjoj osnovnoj školi, i sve je bilo spremno. U avgustu 2005 vratili smo se. Sve je bilo dobro.U školu je krenula 1.septembra.Oboje smo je odveli.Već prvih dana stizale su pohvale, a čak je imala i simpatiju.

Prva godine njene škole je prošla brzo i dobro. Ruža i ja smo otvorili kiosk i manji butik, i imali smo solidne prihode. Te godine smo prvi put porodično letovali. Prvo i poslednje porodično leto.Više i ne letujem, znaš, sve mi se to smučilo. Nemam sa kim, ne mogu da gledam sve te porodice. Srce mi se cepa.

Leto pre polaska u drugi razred Ana je htela u Beograd, i bilo je vreme za kupovinu nekih stvari.  15. avgust 2006. Još mi je taj datum u glavi, i previše često. I dan danas taj dan prespavam i proklinjem. Bilo je toplo i teško  vreme.Ujutru u 7 smo krenuli, da bismo sve završili. Nema u koji butik nismo ušli, kupili smo novu torbu,jaknu, patike, sve što je moja malena htela.

Vraćali smo se svi odmorni,zadovoljni, nasmejani. Tih dana me je mučila kičma i često sam se vrpoljio dok sam nešto radio. Nikom nisam to govorio.

Vozio sam opušten i miran.Znate, nema ništa lepše nego kad čovek shvati šta je sve priuštio svojoj porodici, i kada vidi svoje voljenje srećne.Na auto putu su prolazili momci sa besnim,  velikim motorima,  i nisu uopše brinuli o brzini. Svaki put kada bi neko od njih prošao moja Ruža se blago zatresla. Znao sam da mrzi motore jer se nikada nije slagala da ja kupim jedan, još kad sam bio mlad i lud. Vozio sam i pevao. Imao sam isti cd u kolima godinama. Malo Čorba, malo Brena.  Razmišljao sam o stvarima koje treba uraditi sutradan. Zvoni mobilni. Zove Ružina majka da vidi gde smo, da li da greje večeru. Ana priča sa njom. Jela je u Mekdonaldsu, nije gladna. Smejemo se.

Mrak. To je poslednje čega se sećam. Posle tog smeha video sam jednog od momaka na motorima kako  ulazi u moju traku. I gubi kontrolu nad motorom. Pokušao sam da ga izbegnem, kičma me je zabolela, volan mi je klizio iz ruke.izgubio sam kontrolu i sudarili smo se. Vazdušni jastuk je izleteo. Ništa nisam više čuo. Zvuk sirene, kola hitne pomoći, a ja samo čujem tišinu. Čekam glas. Čekam glas moje žene, mog deteta, ali ništa ne čujem. Dugo su nas vadili iz kola. Pitao sam zašto ništa ne čujem , gde je Ana, gde je  Ruža? U očima te mlade medicinske sestre sve sam video.Njih nema. Mene su odveli drugim kolima hitne pomoći. Oni mene pitaju kako sam, da li sam svestan gde sam, a ja ih pitam za moju porodicu. Oni ćute a ja vičem.  Čujem, govore mi po stoti put:„U redu je gospodine, sve će biti u redu. Sada je najbitnije da ste Vi dobro“.  Zaspao sam i probudio se u bolnici u Beogradu. Ne znam ni koliko je vremena prošlo, bio je mrak. Sestra koja je došla da vidi kako sam nije mogla da veruje da sam živ, a ja sam čekao da mi kaže: „ U redu je, i Vaša porodica je dobro“. Bio sam na lekovima, ali sve me je bolelo. Bojao sam se šta će da kaže.  „Žao mi je gopodine, mi smo učinili sve što smo mogli. Motociklista je pao preko kola, ni on nije preživeo“.  Ma šta priča meni ona?

„Gde je moje dete. Gde je moja žena“ ? Vikao sam. Bolela me je svaka kost u telu.

„Nisu preživeli. Pravo je čudo da ste vi živi „ .  Više je nisam slušao. I sva ta buka oko mene je nestala, ostao sam sam.

Izašao sam iz bolnice posle četiri dana.Imao sam četiri uganuća i  potres mozga. Hteo sam kući. Hteo sam na ručak kod žene. Taj dan kad su me u bolnici posetili Ružini roditelji, hteo sam da sam i ja mrtav. Njihova ćerka i unuka nisu više žive. Ja sam vozio, a ja sam živ. Kakva je to pravda?

Sutradan smo ih sahranili. Jednu do druge. Samo sam im ja falio.

Taj dan kad je bila sahrana, ja sam čekao i čekao. Valjda da se vrati vreme unazad, ili neko čudo. Da se probudim. U glavi mi se sve vratilo.  Ruke su mi bile znojave od pomisli na klizavi volan. Razmišljao sam o momku koji je poginuo. Kada su njega njegovi roditelji sahranili? Imao je samo 19 godina, a bio je mrtav pijan u šest sati popodne. U policiji su rekli da je on kriv. U bolnici su jedan dan i njegovi roditelji došli da mi  izjave saučešće. Ja sam ćutao. Kada me je njegova majka pitala koliko mi je ćerka imala godina, počela je da  jauče.

Glavni uzroci saobraćajnih nezgoda  su prekoračenje brzine, neustupanje prvenstva prolaza, nepropisno preticanje i obilaženje, i vožnja u pijanom stanju..

-Noć posle sahrane bio sam sam u kući. Nisam mogao da se vratim do Ružinih roditelja. Legao sam u Anin krevet, i na njemu našao njenu omiljenu knjigu “Čarobnjak iz Oza”. Ćutao sam. Nisam plakao, nije me ništa bolelo. Nisam ništa osećao. Opet tišina.

Ja ćutim, ćute zidovi, ćuti soba. Gledam Aninu školsku sliku. Gledam i suze mi kreću. Nisam spavao tu prvu noć, ni sledeću, ni onu posle nje. Nedeljama nisam spavao,. Nisam obilazio posao, malo sam jeo. Stalno sam vraćao slike. Možda da taj dan nismo išli u Beograd. Možda da sam na vreme shvatio da se tako nešto može desiti. Ko je kriv?

A on je bio balavac pijan. Jel razmišljao on o tome kako se tim drumovima voze i porodice,očevi, ćerke?

Svaku noć sam, razmišljao o smrti. I ja sam trebao da umrem. Ni danas, četiri godine kasnije, nisam počeo drugačije da mislim. Četiri godine kasnije ja znam da sam propao, da me nema. Idem po porodičnim slavama, kod mojih drugara. Gledam njih i patim. Kad god neko novi dođe ko me ne zna, pitaju zašto ja nisam sa porodicom, da li sam oženjen? Onda neko drugi započinje novu temu. Ja ćutim. Tišina je moj prijatelj. Pre je bila neprijatelj, a sada sam naučio sa njom da živim. Legnem u krevet i mislim o njima dvema. Tišina me ništa ne pita. Ručam i mislim o njima. I tako svaki dan.

A svake noći pre nego što legnem u naš prazan krevet, ja odem do Anine sobe.

Legnem , pomolim se za njenu dušu i  šapnem: “Ana, nije tata kriv, kunem se “.