Tokom 2007. godine u Srbiji je izgorelo 16.000 hektara šuma. Područje Pirota, Stare Planine, Kraljeva i Vranja najviše je pogođeno požarom.

Za samo šest dana materijalna šteta procenjena je na oko 400 miliona dinara. Živom svetu naneta je nenadoknadiva šteta, pre svega na Staroj planini.Vatrena stihija zahvatila je šume i nisko rastinje, a zbog snažnog vetra i visokih temperatura koje su se kretale i do 45 stepena, broj požara se stalno povećavao. Niški Vatrogasni bataljon u julu je gasio više od 400 požara, dok je u istom mesecu prethodne godine bilo oko 150 intervencija. U ovom periodu, najčešći su bili požari na otvorenom prostoru, gde su goreli suva trava i nisko rastinje, zatim šumski požari i požari na prevoznim sredstvima. Gašenje požara dodatno je otežavala činjenica da su oni izbijali na veoma nepristupačnim terenima.

Angažovani su i pripadnici Vojske, MUP-a, kao i radnici pirotskog „Šumskog gazdinstva“, ali u ovakvoj situaciji važniji su bili helikopteri. Međutim, kako Srbija ne raspolaže dovoljnim brojem helikoptera kojim bi moglo da se interveniše u ovakvim situacijama, u gašenju požara na Staroj planini angažovana samo jedna takva letelica.

Zbog razmera požara, tražena je pomož susednih zemalja. Jedinu pomoć Srbiji u lokalizovanju požara pružio je ruski vodeni bombarder „Iljušin 76“.

Srbija ima nacionalni program zaštite od požara.Kod svakog područja određen je stepen prioriteta u zaštiti šumskih područja, od prvog do četvrtog stepena. Postoje i osmatračnice koje dežurnim službama po šumskim upravama javljaju stanje na terenu.

Problem je, međutim, što služba za vanredne situacije na nacionalnom nivou ne postoji.

Nakon ove krizne situacije, od nadležnih vlasti Srbije traženo je da se formira poseban sektor za vanredne situacije, kao što su veliki šumski požari. Taj sektor bi trebao da bude materijalno obezbeđen, dobro organizovan i opremljen, kao i da angažuje što širi krug organa, službi i udruženja: od gorske službe i planinara, preko teritorijalne odbrane, sve do hitne pomoci.

U ovakvim situacijama, kada stravični požari prerastu u prirodnu katastrofu, mediji imaju veoma bitnu ulogu. Novinari treba da podignu svest građana o opasnosti od požara, a ukoliko do požara dođe njihov zadatak je da blagovremeno pruže što više proverenih informacija o njemu. Međutim, veoma je bitno da mediji ne šire paniku među stanovništvom. Veliki problem predstavlja i ponašanje pojedinih novinara tokom same akcije gašenja požara. Želeći da po svaku cenu dođu do eksluzivnih snimaka, mnogi novinari ulaze na samo zgarište. Na taj način svoj život dovode u opasnost i ometaju vatrogasce praveći im tako još više posla. Veoma je značajno da novinari znaju da u ovakvim situacijama izjave za medije daje isključivo rukovodioc akcije gašenja požara. Elementarno poznavanje vatrogasne taktike i terminologije i, pre svega, poštovanje etičkih normi od velikog su značaja za izveštavanje u ovim specifičnim uslovima.