Kada se nivo vode zbog različitih prirodnih okolnosti, bilo padavina ili otapanja leda i snega, podigne, a reka izlije iz svog korita, nastanu poplave. I to svi manje više znaju. A tada, ukoliko ne postoji bedem koji bi od bujice štitio sela i gradove, ugroženi su svi oni koji se nalaze u neposrednoj blizini obale. Voda, koja nekad iznosi i više metara visine, nosi sve pred sobom. Poplave velikih razmera mogu da odnesu mnogo ljudskih života, a imovina u koju su ulagali, odlazi u nepovrat.

U Srbiji se ove godine desilo više ovakvih katastrofa, ali najugroženije područje je bilo područje istočnog dela naše zemlje. Kada se desi elementarna nepogoda ovog tipa, svi mediji o tome izveštavaju, ali oči ugroženog stanovništva i sve nade položene su u ruke hrabrog spasilačkog tima Sektora za vanredne situacije, Ministarstva unutrašnjih poslova. Oni su zaduženi za evakuaciju i spašavanje života ljudi, pa čak i životinja.

U okolini Zaječara, kada se izlio Beli Timok, u medijima se o tome pričalo i pisalo danima, ali samo oni koji su radili tih dana na spašavanju stanovništva, sagledali su u pravom svetlu, koliko priroda može da bude surova.

Gradska uprava opštine Zaječar u saradnji sa Sektorom za vanredne situacije brzo je proglasila vanredno stanje zaštite od poplava, a spasioci su krenuli da danonoćno izvlače ljude iz njihovih poplavljenih domova.

Pripadnik spasilačkog tima MUP-a Srbije, Darko Ignjatović iz Novog Sada, bio je na ovom području sa pedesatak svojih kolega,  kada je bilo najteže. U naletu panike, suza i opiranja pri evakuaciji, oni moraju ostati pribrani. A strah od nepoznatog se potpuno potiskuje.

”’Panika je naš najveći neprijatelj. Kad stanovništvo paniči, ne slušaju se naša uputstva, ne ponašaju se prema propisima koje smo im dali i to nama otežava rad. Bude i otpora, nekad u većoj, nekad u manjoj meri, pogotovo kod starijih ljudi koji neće da napuste svoje kuće, iako su te kuće potpuno rizične za stanovanje, a sa druge strane, neki i sami pokušavaju da se vrate u svoje domove kako bi spasili imovinu. Mada, u poplavama je malo toga od imovine i moguće spasiti, jer su nameštaj i kućni aparati potpuno uništeni.” – kaže Ignjatović.

A spašava se redom, nema prioriteta. Njih možda odrede sami spasioci u trenutku, ko će prvi da uđe u čamac, pa malu prednost imaju osobe sa invaliditetom, bolesni, stari i deca. Oni odrasli, a mlađi i sami pokušaju da se evakuišu. Dođu nekako do neke obale, ili se popnu na viši sprat kuće, pa čak i na krov. Ignjatović navodi da je vrlo važno u tom trenutku ostvariti komunikaciju sa ljudima, a da je to neretko najteže učiniti i dodaje:

”Osoba mora nama da pomogne da bismo mi mogli da je izvučemo na sigurno. Dešava se da tu dođe do opiranja, prisutan je strah od vode, od davljenja. Teško je i prihvatiti nekoga ko se davi, jer može i tebe da povuče, pa da ugroziš svoj život.”

Slike koje se tamo mogu zateći su vrlo potresne. Objekti u koje su ljudi ulagali i u njima proveli ceo život, su uništeni. U njih ne mogu da se vrate, jer i kad se voda povuče, ostaje ogroman mulj i velika vlaga.

”Mene je posebno potresla slika koju sam zatekao kad sam ušao u dnevnu sobu jedne kuće u kojoj nije bilo mnogo vode, nekih dvadesetak santimetara. Tu je jedan stariji bračni par pokušavao da frižider stavi na sto kako u njega ne bi ušla voda. Takve scene se pamte, zaista. Ta borba ljudi da spasu sve ono što se spasiti može.” – navodi naš sagovornik.

Iako čini veliku stvar, i svoj život ugrožava da bi spasio neke druge, ovaj mladi policajac ne traži zahvalnost, ali kaže da je lep osećaj nekom pomoći u kriznoj situaciji. On zaključuje da ljudi u njima vide spas. Vide one koji će da ih izvuku iz košmara, jer sami nemaju gde iz tog vodenog kaveza. A kada se sa distance od nekoliko meseci posmatra na ovo iskustvo, priseti se čovek i neke anegdote.

”Bilo je zanimljivo kad je jedna starica na pitanje da li u kući ima još nekog, rekla da ima njen pevac. Tako da smo se mi vratili unutra i izvukli pevca na sigurno, zajedno sa ovom bakom. I moram priznati, uopšte se nije opirao pri spašavanju.” – sa osmehom se seća Ignjatović.

Konačni bilans je 500 uništenih objekata, i 279 evakuisanih ljudi. Danak u ljudskim žrtvama, ova poplava, na sreću nije uzela.

O novinarima i medijima

Mi spasioci ne dajemo novinarima izjave, njih daju isključivo potparoli, gradonačelnik, kao i načelnik Sektora za vanredne situacije. Novinari kao novinari traže neku priču, žele da saznaju nešto što niko drugi neće i tada ometaju nas u radu. Budu potpuno navalentni, nebitno da li su to kratke izjave tipa da li je u kući ostao još neko, da li će moći da se izvuku ljudi itd. Ipak, činjenica je da tada ne pomažu. Mada bude i onih koji pomognu. Konkretno, kad se lančano prenosila hrana ugroženima, novinari jednog dnevnog lista su uskočili da pomognu, jer nam je falilo ljudstvo u toj situaciji. Ono što sam primetio kasnije, jer sam ispratio kako su mediji izveštavali o poplavama u istočnoj Srbiji, jeste da su neki dizali paniku, a drugi opet bili objektivni, ali to je uvek tako kad je neka kriza u pitanju.