Kriza uzrokuje realnu,zamišljenu ili potencijalnu ugroženost ljudskog života,zdravlja ili sigurnosti i opasna je kako za pojedinca tako i za društvo u celini,u zavisnosti od njenih razmera i posledica.Upravo zbog svog značaja krizne situacije često su centralni deo medijskog izveštavanja.

Kao policija,vatrogasci,medicinska služba,vojno osoblje i spasioci, i novinari spadaju pod profesije koje prve reaguju na krize i katastrofe.Izveštavanje u kriznim situacijama je važno i novinari imaju ogromnu odgovornost da napišu dobru priču.

Dok većina novinara smatra tačno izveštavanje prvim principom etičkog novinarstva,vremenski pritisci i pritisci konkurencije,nekada negativno utiču na tačnost novinarskog izveštavanja.Najveća pretmja novinarskoj istinitosti se javlja tokom perioda kriza.

Novinari koji su izveštavali o stravičnim događajima 11.septembra 2001.god.na primer bili su suočeni sa etičkim izazovom bez presedana,dok su pokušavali da prenesu tačne informacije prestrašenoj naciji.Toga dana Amerikanci su sa jezom gledali kako dva putnička aviona udaraju u zgradu Svetskog trgovinskog centra u Njujorku,a treći pravi ogromnu rupu u Pentagonu-simbolu vojne moći nacije u Vašingtonu.Arapski teroristi,motivisani mržnjom prema SAD-u,pretvorili su te avione u oružje za masovno uništavanje.

Izveštavanje o bilo kojoj tragediji je riskantan posao s etičke tačke gledišta,ali su obim onog što se desilo 11.septembra i posledice tih događaja suočili novinare sa teškim izazovom-kako pružiti tačne izveštaje o događajima, u smislu promovisanja razumevanja,a pritom ne podgrevati dodatno strah i paniku.

Nedeljama nakon napada,novinari su dobijali obilje  informacija,često kontradiktornih i netačnih od Bele kuće,državnih zvaničnika i drugih izvora.U tom procesu činjenice postaju žrtve.

U demokratskom društvu posvećenom slobodnom protoku informacija tačnost činjenica je očigledan etički imperativ,čak i kada se negativno odražava na vladinu politiku.Na primer kada je šok od terorističkih napada utihnuo,a novinari  pokušali da ponovo posmatraju događaj u širem kontekstu,sve veću pažnju usmerili su na američku politiku prema Bliskom istoku.

Uporedo sa histerijom javnosti u nedeljama posle 11.septembra u nekim zajednicama je došlo do pojave predrasuda prema američkim Arapima.Zato je bilo od suštinske važnosti da mediji smire strahove šokirane nacije i da izbegnu raspiranje plamena netrepeljivosti etničkog porekla otmičara avona.Mnogi pripadnici zajednice američkih Arapa bili su izloženi diskriminaciji i neosnovanim optudžbama,ali su novinari brzo prenosili apele vladinih zvaničnika i američkih Arapa na toleranciju i razumevanje.

Pod takvim okolnostima uskraćivanje tačnih informacija može dovesti do građanskih nemira.

Takođe često novinarski imperativ istinitog izveštavanja trpi pred moćnim silama,koje su rešene da zbog svojih ciljeva kontrolišu protok informacija do javnosti.Medijsko praćenje vojnih sukoba je primer koji se stalno javlja.

“Posmatrajte rat u Iraku i Avganistanu.Iz perspektive Avganistanaca i Pakistanaca mi ne vidimo tu muku koju imaju,tu se opet javljaju kolateralne štete i slično,a druga strana je to da je u Iraku sada i Avganistanu sada na snagu stupilo ograničenje prema medijima.Odnosno,vi nemate uvek šansu da izveštavate kako biste hteli,nego ste svedeni ipak na jednu stranu.U ovom slučaju to je američka,odnosno NATO koalicija koja vrlo jasno filtrira šta je i kako je”,-rekao je ratni izveštač,Slaviša Đurić.

Najveće nesreće i tragedije su često informativno vredne,ali žrtve možda nisu verzirane u kontaktu sa medijima.Zato novinari moraju biti pažljivi da ne zloupotrebljavaju situaciju,i poštiju privatnost onih koji se nađu u tako nesrećnim okolnostima.Naravno postoje trenuci kada je neophodno doći do određenih informacija i intervjuisati žrtve nesreća i ličnih tragedija.Ali takve zahteve treba posmatrati oprezno i sa razumevanjem.TV novinar na primer,ne treba da potura mikrofon ožalošćenom članu porodice žrtve nesreće samo da bi zabeležio taj dramatični  i emotivni trenutak na traci.

Određeno narušavanje privatnosti od suštinskog je značaja za prikupljanje vesti i dobrog informisanja javnosti,ali etička dilema nastaje kada treba odlučiti gde povući crtu između razumnog i nerazumnog ponašanja medija.To iskustvo je imao i ratni izveštač,Slaviša Đurić.

“Ja sam otišao u bolnicu gde su ležala deca obolela od raka,i to deca koja su obolela od karcinoma usled bombardovanja osiromašenim uranijumom po Iraku.Hodajući po toj bolnici negde,ja sam sve iz daljine snimio te,uglavnom majke koje su se nad tom decom nadvijale i strahovale,i za mene je to bila dobra priča,jer svi nekako zaboravljaju da te žene pod tim silnim maramama su ipak žene,i da su ta deca,i ako ih imaju pet,sedam ili dvanaest,opet njihova deca.I u trenutku dok sam ja stajao kod jedne žene,duboko potresen inače celom ovom situacijom,njoj je tog trenutka umrlo dete,pred njom i preda mnom…..I ona je vrisnula,skočila i uhvatila se za glavu,počela je da čupa kosu,da se grebe po licu……I ja sam mahinalno krenuo da spuštam kameru poštujući kodeks,a s druge strane sam pomislio….Ako ja ovo ne snimim nikom neću moći da pošaljem najtačniju poruku vezanu za ovu situaciju,a to je da ova deca umiru.Ovo su deca koja su obolela,ali evo vam situacije u kojoj majka saznaje da joj je dete umrlo,u najvećoj meri zahvaljujući posledicama tog bombardovanja.I onda sam praktično spustio  kameru i stavio je ispod miške,ali sam je uključio i ona nije imala utisak da je ja snimam,a s druge strane ja sam je snimio…I ne mogu da kažem da sam se dobro osećao zbog toga…a  druge strane to je u celoj toj reportaži imalo svoju jako dobru stranu,jer smo postigli poentu,i rekli da ova deca umiru.Jedina misao u tom trenutku je bila-ljudi ako ja ovo ne snimim i ne pokažem da je ovo dete umrlo,zbog toga što je bombardovano i da je ova žena to doživela,niko neće videti šta se po tim bolnicama dešava.

Vi kad nekog snimite na ratištu da je ubijen ili da nema pola glave,vi jeste narušili pravo njegovo porodice prvenstveno,a s druge strane-kako snimiti rat,a da ne vidiš da je neko u tom ratu nastradao?Možda je tu jedna od najvećih poenti,a to je da tada novinar mora na to da ukaže”.

Javnost ima interes da sazna informacije u vezi sa nesrećama i tragedijama.Ali taj interes ne zahteva u svim okolnostima javno objavljivanje snimka žrtve nesreće ili intervjua sa ožalošćenim roditeljima koji su još u šoku.

Izveštavanje sa prostora bivše Jugoslavije za vreme rata,bilo je vrlo često subjektivno.RTS i hrvatski mediji,ali i stani dopisnici su krajnje neetički izveštavali,uzimajući uglavnom jednu stranu,trudeći se da uz mala ograničenja probaju da vide i onu drugu,a vrlo često se manipulisalo i  sa istim leševima,rađena je montaža ratnog događaja,koji se zapravo nije dogodio sa lažnim učesnicima-vojnicima i snimalo se na teritorijama jedne zemlje i lažnim akterima u pozadini,a gledaocima predstavljala slika druge zemlje.

“Znam za izveštaj jedne novinarke koja je radila za CNN.Ona je uzveštavala iz nekog mesta za koje sam ja pouzdano znao da se nalazu u rukama tada hrvatske vojske,u okviru BiH-a,Hrvatskog veća odbrane ili tako nešto.Ja gledam u pozadinu i pitam se kada su tu bile borbe,da bi se kroz snimak potvrdilo da su to bili momci u hrvatskim uniformama…Točilo se na”Ininim” pumpama,pilo se “Karlovačko” pivo i ostalo,a njen izveštaj je glasio-I dok u Sarajevu ljudi umiru od gladi,u okolini na srpskoj teritoriji,živi sa totalno drugačije..pije se pivo,okreću se jaganjci,benzina ima u izobilju i slično….Ona je htela da kaže da ti isti Srbi koji bombarduju Sarajevo u pozadini žive ko begovi,što nije bilo netačno da se o odnosu na Srajevo 30,40 km dalje,na srpskoj teritoriji živelo bolje,i da su ljudi imali šta da jedu.A problem je bio što ona to na srpskoj teritoriji nije mogla da snimi,nego je otišla u Hrvatsku,proglasila da je na srpskoj teritoriji,i zamenila izveštaj.Dakle činjenično stanje jeste da je toga bilo,ali slika koju je pokazala ne odgovara istini”- rekao je Slaviša.

Novinarstvo koje nije etično teško da uopšte zavređuje da nosi to ime.Svaki pravi i dobar novinar će reći da u medijima koji pretenduju da budu etični,nije baš sve dopušteno i slobodno.Baš kao što ni u životu nije uvek sve dopušteno i slobodno,nije sve moguće,i nije sve dobro….Dobar novinar će znati gde su granice i slobode novinarskog ponašanja,a gde granice i prava drugih ljudi,koje će oni u svakom slučaju respektovati.