Petak, 5. novembar 2010., Havana: Avion kubanske nacionalne aviokompanije Kubana de Aviasion srušio se u provinciji Santi Spiritus. Tom prilikom poginulo je 68 putnika i članova posade, a kubansko civilno vazduhoplovstvo saopštilo je nakon nesreće da uzrok pada nije poznat. Mediji, pak, insinuiraju da je uzrok pada bila oluja Tomas, koja je tog dana trebalo da prođe pored istočne kubanske obale.

Opet petak, 5. novembar, Karači: Avion italijanske gasne kompanije ENI srušio se odmah posle poletanja sa aerodroma u bivšem glavnom gradu Pakistana. Poginulo je 21 osoba. Kako se navodi u saopštenju lokalnih vlasti, pilot je domah nakon poletanja poručio kontrolnom tornju da ima probleme sa motorom, i posle nekoliko trenutaka, avion je pao u blizini aerodroma.

Iako se ne ubrajaju u najveće katastrofe na svetu, avionske nezgode mogu u jednom mahu odneti veliki broj žrtava. Za samo dve godine, računajući od 2008., u svetu je poginulo oko 2000 ljudi u većim avionskim nezgodama, dok je samo mali broj ljudi preživeo ove tragedije.

Uzroci mogu biti različiti: greške pilota i posade ili kvarovi na motoru, iako je bilo i više primera kada su nezgode izazvale ptice, turbulencija ili udar groma. U većini tih slučajeva, letelica je eksplodirala ili, nakon pada na kopno, bila zahvaćena požarom, a to znači da se šteta, ukoliko ima preživelih, može umanjiti, bar što se ljudskih života tiče.

Odgovor na pitanje Kako se ljudske žrtve mogu umanjiti, potražili smo u Sektoru za vanredne situacije pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije.

Krenimo od početka: avion može biti putnički, transportni i vojni, a svi su približno iste konstrukcije, ali razlikuju se po veličini, obliku i rasporedu raznih sistemskih uređaja. Glavni delovi aviona su trup, krila, repni deo i šasija, koja služi za uzletanje i sletanje aviona, kao i kretanje po pisti. Putnici i roba smešteni su u trupu, kao i pilotske kabine, dok krila održavaju ravnotežu letelice u vazduhu.

Ono što, takođe, predstavlja problem kada dođe do požara u avionu, jesu materijali od kojih se ova prevozna sredstva prave. Naime, glavni konstruktivni materijali, duraluminijum i legura magnezijuma, iako ne lako zapaljivi, prilikom gorenja oslobađaju velike količine toplote, a termoizolacioni omotač, koji je lako zapaljiv, prilikom gorenja proizvodi mnogo dima i oslobađa veoma toksične materije.

U slučaju avionske nezgode od presudnog je značaja brza procena vanrednih jedinica, kako bi se preživeli, ako ih ima, u što kraćem vremenskom periodu evakuisali. Prema rečima Aleksandra Lazarevića, načelnika Nacionalnog trening centra MUP-a, od brzine i efikasnosti vanrednih jedinica zavisi uspešnost akcije gašenja požara i spasavanja putnika.

„Kod izviđanja potrebno je ustanoviti mogućnost uklanjanja goriva, koje se iz bilo kojeg razloga izliva iz rezervoara, kao i ustanoviti smer kretanja vetra, kako bi se plamen usmerio da ide od letelice ka slobodnom prostoru, jer bi se tako usporilo dalje širenje požara.”, rekao je Lazarević.

Prema statističkim podacima, 42% požara i eksplozija dešava se u neposrednoj blizini aerodroma ili u krugu od 400 metara oko njega, a 25% u zoni širine 400-800m.

„Samim tim, u 67% slučajeva nezgoda prvo reaguje i dejstvuje aerodromska vatrogasna služba. Iskustva pri požarima na avionima i aerodromskim objektima su pokazala da je aerodromima neophodna vatrogasna jedinica sa visoko mobilnim sredstvima, sposobnim da na mesto požara dođu za što kraće vreme (1-3 minuta) i momentalno preduzmu efikasne mere za evakuaciju ljudi i gašenje požara.”, naveo je Lazarević, koji je dugi niz godina i sam činio sektor za vanredne situacije na aerodromu.

Prema podacima dostupnim na internetu, najveća avionska nezgoda ikada desila se na ostrvu Tenerife, Kanarska ostrva, 27. marta 1977. godine. Tom prilikom, avioni kompanija „KLM” i „Panamerikan” sudarili su se na pisti prilikom uzletanja i sletanja. Poginulo je 583 ljudi.