Poslednji cunami koji je pogodio svet bio je 26.oktobra 2010 u Indoneziji. Odneo je preko 300  života, a  više od 20.000 indonežana ostalo  je bez krova nad glavom. Prethodio mu je zemljotres jačine 7,7 Rihtera, epicentra 78km od ostrva Južni Pagai. Zemljotres je potom  pokrenuo talas visok tri metra koji je  uništio sve pred sobom 600 metara u unutrašnjosti ostrva Južni Pagai . Agolo Suparto, pr vladine Agencije za borbu protiv prirodnih katastrofa rekao je da je  deset sela uništeno u naletu cunamija Najviše je pogođeno selo Betu Monga, na arhipelagu Mentavej. U ovom malom mestu živi oko 200 ljudi a u cunamiju je poginulo 40.Ovo nije prvi cunami koji je potresao Indoneziju. U  decembru 2004. godine, najveći cunami izazvan potresom jačine većom od devet stepeni Rihterove skale odneo je više od 226 hiljada ljudskih života. Tada su Indonezija, Šri Lanka i Tajland bili najviše pogođene.

Šta je cunami?

Cunami je pojava koja je povezana s velikim vodenim masama i što je ta masa veća, njegova razorna moć može biti snažnija, mada to nije obavezno . U pitanju je serija vodenih talasa velike talasne dužine, kome prethode zemljotresi, propadanje morskog dna, odroni velikih masa podvodnog tla itd. U ovim situacijama dolazi do naglog pomeranja velike vodene mase, a talas se formira pod uticajem gravitacije. Ovi talasi zatim putuju u svim pravcima od mesta svog nastanka, a postaju vidljivi tek kada se približe obali. Dok putuje otvorenom površinom okeana, cunami talas je praktično nevidljiv jer je visok od nekoliko centimetara do najviše jednog metra i ne razlikuje se od običnih talasa. U dubokim okeanskim vodama cunami talasi mogu putovati velikom brzinom u dugom vremenskom periodu na daljine od više hiljada kilometara, a da pri tome ne gube energiju. Što je dublja voda to je i brzina talasa veća, tako da ona može dostizati i do 800 km/h.

Svi cunamiji su potencijalno opasni iako ne moraju uništiti obalu koju pogode  jer topografija obale i morskog dna utiče na visinu talasa. Cunami najveću opasnost predstavlja za obale na Atlantskom okeanu, takozvani pacifički vatreni prsten. U  okviru ovog područja nalazi se oko 26 zemalja koje su se ujedinile i napravile jedinstveni sistem za upozorenje The Pacific Tsunami Warning Sistem sa sedištem na Havajima, koji sadrži najmoderniju tehnologiju za rano otkrivanje potresa okeanskog tla.

Putanja cunamija

Cunami pristiže do obale u seriji talasa koji se obično javljaju u periodima od 10 do 45 minuta. Kako se približava obali tako se njegova brzina smanjuje na oko 30 do 60 km/h. Iza njega, na stotinak kilometara udaljenosti, mnogo većom brzinom pristiže još jedan talas, a još dalje iza njega i još većom brzinom još jedan itd. Kako se približavaju obali, talasi se sabijaju jedan na drugi, njihova talasna dužina se smanjuje, a energija je usmerena unapred, povećavajući njihovu visinu u značajnoj meri.. Talas obično traje od deset minuta do pola sata, nakon čega stiže drugi.

Može li se cunami predvideti?

Cunami talasi se predviđaju i proračunava se njihova putanja, kao i vreme stizanja do obale, na osnovu parametara koji se dobijaju posmatranjem njihovog uzroka. Pošto su to najčešće zemljotresi, kada se precizno odredi epicentar i snaga zemljotresa, izračunavaju se mogući cunami talasi. Dakle, predviđanje ove pojave u velikoj meri zavisi od seizmoloških službi.

Moguće je uz pomoć satelita radarski meriti abnormalne promene u izdizanju ili spuštanju vodene površine, što se inače i radi, ali je za procesiranje ovih podataka potrebno više od pet časova, što je suviše sporo da bi upozorenje stiglo na vreme.

Najpoznatija ustanova za predviđanje i upozoravanje na opasnost od cunamija jeste Pacific Tsunami Warning Center koji je smešten na Havajima, i smeštena je baš ovde zato što se u Pacifiku desio do sada najveći broj cunamija.

Ovaj centar dobija informacije o zemljotresima od Američkog nacionalnog centra za zemljotrese, s kojim je povezan direktnom računarskom vezom. Tako se dobijaju informacije o svim seizmičkim aktivnostima u regionu, kao i podaci o zemljotresima širom planete. Na osnovu ovih podataka služba izdaje upozorenje o mogućem cunamiju, vremenu za koliko bi on mogao da pristigne do obale i pogođenim područjima. Ova upozorenja se zovu „informacioni bilteni”: ako je zemljotres bio jačine ispod 6,5 stepeni Rihterove skale, nikakva upozorenja se ne izdaju, u slučaju jačine između 6,5 i i 7,5 , izdaje se bilten upozorenja, a ako je njegova snaga veća od 7,5 stepeni, izdaju se preporuke o evakuaciji. U takvom slučaju ova služba nastoji da proveri da li je cunami generisan datim zemljotresom, prikupljajući podatke s merača plime lociranih u blizini epicentra. Ovi uređaji imaju samostalno napajanje i odašilju podatke o izmerenoj visini vode ka meteorološkim satelitima. Ako se nastajanje cunamija potvrdi, upozorenja se produžavaju i po potrebi šalju ka novim lokacijama. U slučaju da podaci prikupljeni nakon zemljotresa pokažu da cunami nije nastao, služba izdaje obaveštenje o prestanku opasnosti.

Ipak, cunami je nepredvidiv i ponekad se može spaziti veoma kasno.Najbolji primer za to je cunami koji je bio nad Indijskim okeanom. Radari iz opex/Poseidon i Jason satelita, su izmerili cunami dva sata nakon zemljotresa. U trenutku kada su naučnici imali priliku da gledaju ove podatke, cunami je već uveliko pristizao do obala.