Prvo što vas na studijama žurnalistike nauče jeste da svaku priču počinjete vešću. Onime što je u vašoj priči najbitnije. Drugo što vas nauče jeste da je svaka priča vest. Samo zavisi iz kog ugla posmatrate.

Stoga, ovo nije novinarska priča. Ovo je priča 01987.

01987 je leta 1999. Godine, nakon dugog razmišljanja i planiranja otišao u Ulicu Rodiona Romanoviča, gde je opljačkao i nakon toga ubio imućnu staricu. Nakon što je za svoj zločin osuđen, biva odveden u Centralni zatvor u Sremskoj Mitrovici, na odsluživanje kazne.

Priča zatvorenika 01987, što je od tog momenta njegovo novo ime, počinje 2000-te godine. Te 2000-te  01987 bio je jedan od 1 300 zatvorenika, koji su 7. Novembra, iste godine, pred ponoć, pokrenuli pobunu, tražeći opštu amnestiju i bolje životne uslove. Pobunu su pratili i nešto neobičniji zahtevi u kojim se tražilo od uprave da samo trojica komandira mogu, kao jedini podobni, da uđu u krug.

Deset dana pobune počinju onog trena kada su zatvorenici iz prvog paviljona obili vrata pajserima i izašli napolje. Kako bi izbegli linčovanje, stražari su pobegli iz zatvorskog kruga. „Sloboda za sve!“… reči su, kako se 01987 priseća, koje su odjekivale sa krovova zatvora.

Zatvorenici drugog I trećeg paviljona, brzo se priključuju pobuni I počinju da pale zgrade u rugu zatvora.

Prvo je buknuo treći paviljon, pa ekonomat, štamparija I pogon za preradu drveta. Sve je bilo puno dima, ljudi su se gušili, a nije se ništa videlo. Sudarali smo se, toliko se nije videlo.”, nastavlja svoju priču 01987.

Dan kasnije započeti su pregovi između predstavnika zatvorenika – s jedne strane, I tadašnjeg koministra pravde Seada Spahovića I zatvorske uprave s druge.  Tokom pregovora protestima se priključiju I stražari koji napuštaju krug I izlaze ispred Uprave zgrade, sa zahtevima za povećanje plate, bolje uslove I smenu rukovodilaca.

Za to vreme, u svom tom bezvlašću, zatvorenici sami održavaju red unutar zatvorskog kruga, odbijajući da uđu u ćelije. S druge strane odigravala se slična priča. “Bolje da kopam njivu, nego da strepim da me neki robijaš povredi, napravi invalidom ili čak ubije. Hvala, ali za 80 maraka neka traže druge”, najčešće su reči koje su se čule sa sastanaka približno 500 zaposlenih u sremskomitrovačkom zatvoru.
Nešto kasnije, kad je situacija počela da izmiče i njihovoj kontroli, zatvorenici su sa karaula pozivali stražare da se vrate i preuzmu svoje poslove.
Deo pobunjeničke zatvorske trainre bile su žurke po paviljonima, i uživanja u dobroj hrani koja im je stizala kao humanitarna pomoć. Pročulo se da mlađi zatvorenici svakodnevno doživljavaju silovanja, da su vođe svoje sive uniforme sa brojevima zamenili radničkim, da su  pokupili sve lekove iz zatvorske apoteke. Pre nego što im je počelo doturanje hrane, zauzeli su magacin, sa dve tone suvomesnatih proizvoda, što im je, kako su poručivali, služilo za meze. Pričalo se da su mnogi planirali bekstvo, prvo kroz zatvorsku kapiju, a zatim rušenjem jednog od zidova, i kopanjem podzemnih tunela.Ja sam ostajao po strani”, nastavlja svoju priču 01987.

- Da bi se stanje normalizovalo, u zatvorski krug su prvo ušli pripadnici specijalne jedinice policije – podseća Bora Marić, načelnik Odeljenja za nadzor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija. – Međutim, zatvorenici nisu hteli da uđu u svoje ćelije, sve dok se ne “uklone stražari s negativne liste”.

A kad se sve smirilo, pristupilo se sanaciji oštećenih objekata, a protiv predvodnika pobune nisu pokrenute kaznene mere. Treći paviljon, koji je u vatri potpuno uništen, useljen je tek 2006. Godine.

Infekcija pobuna proširila se I na ostale zatvore u Srbiji. Najekstremniji zatvorenici bili su oni u niškom zatvoru, gde su oteli ključeve i zahtevali da pređu u spoljnji krug. Početna faza njihove pobune bilo je uništavanje nameštaja u svim kancelarijama. Zatim su otključali sve ćelije i započeli svojevrstan pir. Oko 500 zatvorenika KPD Niš, visilo je po krovovima, tražilo poboljšanje uslova života. Iz Sremske Mitrovice, “širila se vatra”, pa su niški robijaši zapalili svoj Dom kluture, bacali i lomili crep.

Danonoćno kopajući kašikama, sa specijalno pripremljenim ašovčićima, lopaticama i motičicama, tokom desetodnevne pobune iskopali su kanal dug 26 metara i širok 80-ak centimetara, planirajući bekstvo, koje bi sigurno i realizovali, da pobuni nije došao kraj. Radili su to dok u zatvorenom delu nije bilo stražara. Tunel je otkriven tokom detaljnog pretresa kruga, kad su se radnici obezbeđenja vratili među osuđenike, u zatvoreni krug.
Za tih deset dana, do nas koji smo bili u Sremskoj Mitrovici, stižu priče da se među niškim zatvorenicima dešavalo sve i svašta. Grupa od 38 najekstremnijih robijaša maltretirala je ostale, stavljajući ih na Tantalove muke. Na tapetu su bili cinkaroši, nad kojima su “vođe” sprovodile teror. Vođe su bile u stalnoj vezi sa našim osuđenicima. Nekoliko zatvorenika je povređeno, a Remza Redžepović iz Novog Pazara napadnut je s leđa i uboden nožem u vrat, posle čega su ga ostali napadači izolovali. Zatvorenik Nikola Stefanović popio je veću količinu pilula. No mi smo za ta dva slučaja tek kasnije saznali”, I dalje se pričom u prošlost vraća 01987 I nastavlja, “Jednog su premlaćivali više puta, vezivali žicom, tukli šipkama od kreveta, skidali ga golog i izbacivali napolje, sve dok nije počeo da halucinira”.
Pričajući novinarima na koje su sve muke stavljale kolege, jedan od zatvorenika otkrio je:“… Uvedu ga u fiskulturnu salu, puste muziku do daske i uz navijanje ostalih, naprave ram, ring od ljudi, svi naoružani metalnim šipkama i štanglama, a onda jedan uđe u ring u kojem je žrtva. Kreće premlaćivanje, dok nesrećnik ne padne, a onda šutiranje…Svi iz živog ringa se pridruže premlaćivanju, i to traje dok onaj u ringu ne izgubi svest. Njega onda izbace, a ubace drugog”.
Red je uspostavljen tek 2. Decembra. U pobuni je uništen elektronski sistem obezbeđenja, izgoreo je Dom kulture, ambulanta i apoteka, a ukupna šteta procenjena je na oko 15 miliona, tada maraka.

No, time se ekspanzija pobuna te 2000-te ne završava. Naprotiv, scenario pobune zatvorenika u Zabeli bio je sličan. I tamo je služba obezbeđenja napustila krug, a zatvorenici su snabdeveni hladnim oružjem: šipkama, noževima, sekiricama i jednim velikm maljem. Kada je obećan zakon o amnestiji – u roku od 24 sata, predali su hladno oružje i pozvali stražare koji su protestovali iz sličnih razloga kao i njihove kolege u Mitrovici, da se vrate.
Tadašnji koministri pravde ocenili su su pobune zatvorenika bile opravdane, ali da su ih ispoljili na neprihvatljiv rušilačko-piromanski način.

No, time se 2000-ta ne završava, jer su pobune buknule I centralnom zatvoru kao I kazneno-popravnom domu za maloletnike u Valjevu. I, kao I prethodne tri, I ove su brzo završene. Ipak, ono što ostaje kao zajednički imenitelj poplave pobuna te godine jeste činjenica su u svakoj pobuni učestvovali I zatvorenici I stražari, kao I činjenica su im zahtevi bili slični. Praktično, osuđenici i čuvari su se po nekim zahtevima našli na istoj strani. Nešto im je ispunjeno, a nešto odloženo dok se ne stvore finansijski uslovi.

Mislili smo, gotovo je. Staru sam Novu Godinu dočekao u Zabeli, zatvoru u Požarevcu I sve se činilo mirno. No, tako je samo izgledalo na površini. Mene izgleda pobune prate,” nastavlja osuđenik bez imena.

Godina je 2001., tražeći izmene Nacrta zakona o amnestiji, oko 1.000 zatvorenika u Sremskoj Mitrovici, u februaru, započinje je štrajk glađu. Među njima najviše je bilo osuđenih za najteža krivična dela. Njihove zahteve moglo je da zadovolji samo ukidanje četvrtine zatvorske kazne, a zvanično gladovanje (odbijanje hrane koja im je uredno pripremana u zatvoru) nije im teško palo, posto im je hrana doturana spolja. Neki su čak izlazili i taksijem se odvozili do zatvorske ekonomije “Zelengora”. Dobavljali su iz grada pljeskavice u lepinji, piće, kontaktirali mobilnim sa rodbinom I sa kolegama u drugim zatvorima. Predvodili su osuđenici za najteža dela, zajedno sa sedmoricom osuđenih na smrtnu kaznu.
Pretila je nova pobuna, žešća od one iz 2000. Kad su zatvorenici rušili, palili i bili snabdeveni sa toliko plinskih boca da su mogli da izazovu stravičnu eksploziju.

Kod nas se štrajk glađu odlučilo se ne 800 zatvorenika, koliko ih je tada bilo u Zabeli, već samo osuđenici iz zatvorenog dela, zbog, neprihvatljivih uslova u predloženom Zakonu o amnestiji. Tražili su da zakon istim aršinom meri sve zatvorenike, bez obzira na težinu krivičnog dela. Ja sam još jednom ostao po strani”, kaže 01987.
Kao što je I bilo očekivano, sedmog februara 2001. Godine izbija protest u KPZ u Nišu. U štrajk glađu stupilo je 150 “stanara” jednog od tri paviljona, u kojima je ukupno posle novembarske pobune ostalo 330 osuđenika. Bio je to štrajk podrške kolegama u Sremskoj Mitrovici i Požarevcu, pred predstojeću sednicu Skupštine, koja je bila zakazana za 12. Februar.

Pošto je Skupština donela Zakon o amnestiji, koji je pustio na slobodu sve političke zatvorenike, štrajkovi su uglavnom zamrli.

Od tada pa do 2006. Godine bilo je protesta, ali ne i pobuna zatvorenika. Barem se ja tako sećam. Ja sam uvek bio po strani.”, konstatuje 01987.

- Uvek kada dolazi do krupnih događaja u jednoj zemlji, zatvorenici traže amnestiju – objašnjava načelnik Odeljenja za nadzor Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija, Bora Marić  – Akt milosti koji daje država ne donosi se pod pritiskom. Zakon je već bio u proceduri, a oni su nastavili štrajk, jer su uložili suviše energije da bi mogli odmah da se smire. Protest je počeo u Nišu, gde su se zatvorenici zabarikadirali kasetama. Proširio se na Zabelu i Mitrovicu, ali je život ubrzo vraćen u normalu. Nijedan incident nije zabeležen, nije bilo povređivanja, osuđenici su sami sebe zaključali i održavali red i higijenu. Sve to, da ne bi ugrozili amnestiju.
Tokom protesta u Sremskoj Mitrovici, u štrajk je stupilo i 30 stražara, ali:

- Nisu naišli na podršku ostalih kolega, a ni osuđenici ih nisu podržali – naglašava Marić. – Zatvorenici su bili ti koji su tražili da se čuvari vrate na svoja radna mesta i molili da ih zaključaju. Odbili su da uzmu ključeve, koje su im nudili pobunjeni stražari. Ispada da su osuđenici odgovorniji prema sistemu nego pojedini zaposleni u KPZ. Protest je imao političku pozadinu. Očekivalo se da će se proširiti na Požarevac i Niš. Očito, na snazi je bio scenario iz 2000. Godine.
Protiv organizatora pobune stražara, koji su se vratili na svoja radna mesta, kad su videli da su se preračunali, pokrenut je disciplinski postupak:

- Sada je sve pod kontrolom, a disciplinskih prestupa je manje nego obično. Ali, činjenica je da još imamo višak osuđenih, da zbog nedostatatka tehničkih sredstva za kontrolu paketa, ima dosta unošenja droge, mobilnih telefona, alkohola…

Nije ni čudno da se pobuna tako lako održavala, kada smo imali sve uslove za nju. Imali smo novca, mobilne telefone, droge. Redovno smo se čuli sa zatvorenicima iz drugih zatvora I tako koordinisali sve pobune. I, to se znalo. Ali je javnost ćutala. Ja sam se I dalje držao po strani,” priča je zatvorenika 01987.

Iako se sve smirilo priča nije završena. Bar dok se ne vidi ko će sve I da li će biti amnestiran. Očekuje se da do novih nereda u zatvorima dođe tokom ili neposredno pred izbore ili sada pred usvanjje zakona, jer jedno je sasvim sigurno ni jedna zatvorska pobuna ili protest nisu organizovani bez podrške spolja, koja često ima i političku pozadinu. To se posebno videlo posle pada Miloševića. Ono što nekada nisu smeli ni da pomisle, današnji robijaši s pravom traže. Stigla je demokratija, a oni misle i sloboda za njih i njihove svakovrsne zahteve.

Sada je 2009. Godina. Zatvorenici širom Srbije, u prepunim zatvorima očekuju usvanje Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji je još uvek u skupštinskoj proceduri, sve opet miriše kao te 2000-te. Ja se još uvek držim po strani. Još mi je ime 01987. Onog pravog se ni ne sećam”.

Čekajući novi zakon ili čekajući Godoa? Kao amanet ostaje priča.

Stoga ovo I nije novinarska priča. To je priča zatvorenika pod brojem 01987.