Četvrtog oktobra i dalje nismo znali šta će sutrašnji dan doneti.

Zbijanje u redovima demonstranata je svima bilo tako poznata stvar, viđena 1993, 1996 i 1997. i, ma koliko svi želeli promene, malo ko je imao poverenja da će se one zapravo i desiti. Četvrti oktobar. Tako običan datum. Kao i onaj sledeći u kalendaru.

Demokratska opozicija Srbije je ultimativno zatražila od Slobodana Miloševića da 5. oktorbra u 15 časova, prizna izbornu volju građana. Takođe je zahtevano i da generalni direktor, glavni urednik i uređivački kolegijum RTS podnesu ostavke, a da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji. DOS je zahtevao i da se svi uhapšeni puste na slobodu i da se povuku poternice i krivične prijave pokrenute protiv onih koji su protestovali za poštovanje izborne volje građana Srbije.

To se, naravno, nije desilo.

Pristalice promena počele su od ranog jutra da stižu u Beograd iz svih krajeva naše zemlje. Protesti su započeli još u toku prepodneva sukobima sa kontramitingašima I policijom, a nastavili se na graskim trgovima. Masa ljudi koja se okupljala tada je već značila nešto više od pukog datuma. Znalo se zasigurno da će biti ozbiljnije nego za vreme studentskih protesta 96/97 ali opte se niko nije usuđivao da pomisli da će Milošević zaista biti svrgnut. Policija je bila gvozdena pesnica. Suzavac je uradio svoje I građani koji su se okupili na Platou ispred Skupštine Srbije su bili rasterani.

Više desetina građana ušlo je oko 16 časova u Saveznu skupštinu, dok su se policajci koji su do tada čuvali zgradu povukli. Iz desnog krila Skupštine vijorio se gust, crni dim, a gotovo sva stakla na zgradi su polupana. Demonstranti su demolirali nekoliko policijskih vozila u Kosovskoj ulici iza jugoslovenkog parlamenta. Pojedinci iz mase koja je ušla u zgradu Skupštine krenuli su da pljačkaju njen enterijer. Odonošene su fotelje, slike pa čak i saksije sa cvećem. Tokom sukoba policije i demonstranata čula se i pucnjava iz vatrenog oružja. Komandir beogradske policije oko 17 časova zatražio je razgovor sa predstavnicima DOS-a. Oko 18 časova pripadnici policijske stanice u ulici Majke Jevrosime položili su oružje i priključili se demonstrantima. Ovaj momena je možda bio I presudan, jer do tada je policija bila ono što se SA bila Hitleru pre dolaska na vlast – ulična batinaška jedinica koja je krvavo gušila svaki najmanji znak otpora vladajućoj kliki.

Tada je proradio žuti bager.

Zgrada Radio Televizije Srbije je uskoro zapaljena I program je prekinut oko 5 posle podne, što je već bio popriličan pokazatelj da će možda nešto I biti od cele priče, jer je RTS tokom deset godina bio Miloševićeva privatna informativna služba I gašenje programa, a pogotovo tendencioznog TV Dnevnika 2 je bio svojevrsan podvig. Radio televizija Studio B od poslepodne je počela da emituje redovne vesti o zbivanjima na ulici. Kasnije, jedna za drugom i sve ostale televizije počinju da izveštavaju o stvarnim događajima na beogradskim ulicama.

Kada se to veče Vojislav Koštunica obratio građanima sa terasa Skupštine Beograda, istorija je zaokružena I bez zvaničnog priznanja Čoveka Sa Dedinja.

Sutradan je Milošević priznao izborni poraz svoje partije I stvar je bila gotova.

Krv prolivena na Beogradskim ulicama ostala je u amanet Miloševićevim naslednicima da je ne zaborave I nikad se na ogreše o nju.