„ Nenasilni otpor nije metoda za kukavice. Pruža se otpor. A ako neko ovu metodu upotrebljava zaista zato što se plaši ili što mu nedostaju instrumenti za nasilnu akciju, onda on zapravo ne radi u duhu nje same, dakle, ne pruža nenasilni otpor.

Ovakva vrsta borbe ne želi „uništiti“ ili obeshrabriti protivnika … cilj je pomirenje.

Nenasilnom otporu pripadaju spremnost da se otrpi obeshrabrenje, bez želje da se nekome sveti, spremnost da se prihvate udarci, a da se ne uzvrati … Nezaslužena patnja je razrešenje. U patnji je velika odgojna i preobražajna snaga.

Nenasilni otpor počiva na ubeđenju da univerzum stoji na strani pravednosti. Pa shodno tome onaj ko veruje u nenasilnost, veruje i u budućnost “.

Ove osnovne aspekte nenasilne akcije definisao je Martin Luther King Jr., neizostavna ličnost, kada je reč o nenasilnim metodama. Svoju borbu, bolje rečeno svoj životni put, on je započeo kao predvodnik spontanog bojkota gradskih autobusa u Montgomeriju ( Alabama, SAD), decembra 1955. godine. Obeshrabreni crnci nisu više bili spremni da trpe šikantno ponašanje belaca u gradskim autobusima. Gandi se najpre borio za građanska prava i ravnopravnost Afro-Amerikanaca, zatim je  težište kritike sa problema rasizma usmerio ka  problemu siromaštva. Njemu je bilo jasno da problem siromaštva ima međunarodne dimenzije. Govorio je: „ Nama na Zapadu, pre svega,  mora biti jasno da su siromašne zemlje sveta siromašne upravo zato jer smo ih mi političkim i privrednim kolonijalizmom pljačkali “. Zalagao se za „ revoluciju vrednosti „ u zapadnjačkim industrijalizovanim nacijama. Od kraja 1966. godine, King je govorio o vezi između rasizma, siromaštva i rata. Organizovao je čuveni Marš na Vašington 1963. godine i na taj način oštro protestvovao protiv Vijetnamskog rata. U toku trinaestogodišnjeg javnog delovanja Kingov san se proširio i narastao od nacionalno ograničenog cilja jednakosti crnaca u njegovoj zemlji, do vizije jedne „beloved community“ celog sveta, do „svetske kuće“, u kojoj svi žive oslobođeni od zla rasizma, siromaštva i militarizma.

Ovaj metod borbe preuzeo je od svog, ne manje važnog prethodnika Mahatme Gandhija, prvog čoveka u istoriji koji je Isusovu etiku ljubavi izdigao od obične metode davanja i primanja među ljudima do  moćne socijalne snage.  Nenasilan karakter njegove borbe je naizgled paradoksalno bio veoma moćan i doveo je do uništenja britanskog kolonijalizma u Indiji. Satyagraha, odnosno nenasilni otpor je u prvoj polovini 20og veka, pored Indije, praktikovan i u Južnoafričkoj republici.

Prema Gandhiju, sredstva nisu manje važna od ciljeva. Prema Kingu, je za ostvarivanje moralnih ciljeva pogrešno koristiti nemoralna sredstva.

Nenasilni metod pokazao  je veliki potencijal u slučajevima borbe protiv krajnje represivnih režima, kao što su, pogotovo inspirisane indijskom satyagrahom i borbom Afroamerikanaca protiv segregacije, potvrdile „pevajuće revolucije“ u bivšim baltičkim sovjetskim republikama, poraz staljinističkog državnog udara u SSSR-u 1991. godine, pobeda nad apartheidom u Južnoj Africi, „baršunasta revolucija“ u tadašnjoj Čehoslovačkoj, kao i demonstracije u Leipzigu ( tzv. „revolucija sveća“ ) nakon koje je usledilo rušenje berlinskog zida … Najnoviji talas nenasilnih revolucija – svrgavanje Miloševića 1999., otpor krajnje neoliberalnoj državnoj politici u Boliviji 2003. ( koji je prisilio predsednika na abdikaciju ), kao i primer krajem 2003. u Gruziji.

Nasilni antisemitski otpori su imali relativnog uspeha samo u zemljama Trećeg sveta, neretko uz milionske žrtve i temeljno uništenje ekonomskih i društvenih revolucionarnih potencijala, ali nikada u već uspostavljenoj kapitalističkoj državi. Gerilska borba u Vijetnamu npr. na kraju je zaista dovela do ujedinjenja zemlje, ali pod cenu 4 miliona mrtvih Vijetnamaca, uništene okoline i razorene ekonomije. Nasilna alžirska borba za oslobodjenje od francuskog kolonijalizma rezultirala je s milion mrtvih. Gerilski Mau Mau pokret u Keniji suprostavljen britanskom kolonijalizmu, doveo je do krajnje krvave represije i daleko većih žrtava. Palestinska borba za oslobođenje, kompromitirana čestim terorističkim metodama i fundamentalističkom retorikom (ipak nešto ređom u poređenju s izjavama izraelskih vođa), sve se više udaljava od zadatog cilja.