Rat i oružano nasilje, još uvek neprikosnoveni načini rešavanja najintezivnijih društvenih konflikata, doživeli su u 20. veku silovit razvoj destruktivnog potencijala. Druga polovina prošlog veka nije bila obeležena samo hladnim ratom dveju supersila, već i razvojem nuklearnog arsenala u brojnim drugim zemljama, uključujući konstantno sukobljene divove poput Indije i Pakistana. Razvoj tzv. konvencionalnog, ali i hemijskog i biološkog oružja takođe otvara još neslućene mogućnosti uništavanja i agrasije. Istovremeno, rastuće klasne nejednakosti, imperijalistička posezanja i pretnja ekonomskog kolapsa neminovno otvaraju novu epohu sukoba.

Iako u praksi skoro uvek podređena nasilnim metodama, nenasilna borba nebrojeno je puta ukazala na ogroman, iako nedovoljno iskkorišten, potencijal.

Nenasilni otpor ili nenasilna akcija je naziv koji se koristi za praksu primene moći za postizanje društveno-političkih ciljeva kroz simboličke proteste, ekonomsku ili političku neko-operaciju, građansku neposlušnost  i druge metode koje ne sadrže nasilje. Smatra se jednim od glavnih načela nenasilja. Pasivni otpor ima slično značenje, koje implicira otpor kroz inerciju ili ne-energičnu saradnju, što je suprotno otporu kroz aktivni antagonizam. Kao i druge strategije društvene promene, nenasilna akcija se može pojaviti u raznim oblicima i stepenima. Može, naprimer, uključivati različite oblike informatičkog rata, protestne umetnosti, lobiranja, neplaćanje poreza, bojkote, sankcije, pravne/diplomatske manevre, materijalnu sabotažu, načelno odbijanje nagrada/počasti, dežuranje pred kancelarijama, bdenja, deljenje letaka ili opšte štrajkove.

Neki politički naučnici smatraju da je veliki broj raznih  pokreta preuzeo nenasilni otpor kao svoju glavnu metodu postizanja političkih ciljeva, da se nenasilje kao metoda može razlikovati od načelno moralnog stava o nenasilju.

Građanska neposlušnost, kao oblik nenasilnog otpora, javlja se mnogo puta tokom istorije. Ovaj pojam se prvi put javlja 1866. godine u knjizi „ Yankee in Canada“. Građanska neposlušnost je u širem smislu svaki postupak koji iz razloga savesti nije u skladu sa zakonom, barem kada nije skriven i ne uključuje upotrebu sile. U užem smislu, građanska neposlušnost je odbijanje dela ili cele zajednice da plaća porez ili poštuje zakone i odredbe države, kako bi promenila vladinu politiku nenasilnim sredstvima. Građanska neposlušnost nije usmerena ka neposrednom savladavanju  konkretnih problema, već je njen cilj pre svega potaknuti javnost  na razmišljanje, probuditi etička razmatranja, preispitivanje legitimnosti vlasti, i stvoriti društvenu klimu koja će prisiliti vlast na promene. Ona je suprotna zakonu, ali je istovremeno moralno ispravan čin koji služi za postizanje i održavanje pravednog režima.

Uloga medija u nenasilnom načinu borbe je veoma važna.