Jednu od „novijih“ nenasilnih revolucija predstavlja i svrgavanje Miloševića 1999., koju je prvenstveno vodila  studentska organizacija „Otpor“. Jedan od pripadnika ove organizacije, Siniša Šikman, osnovao je Centar za nenasilni otpor u Beogradu. Centar se, među ostalom, bavi aktivnostima kojima se bavio pokret Otpor. Regionalnom saradnjom, upućivanjem mladih zašto treba biti politički aktivan, treninzima vođenja kampanje, timskim radom, medijskim nastupom, planiranjem, lobiranjem, pregovaranjem i svime što je bitno za vođenje jedne organizacije.

Aktivni su ne samo u zemljama koje imaju probleme s autokratskim režimom nego svuda gde ljudi osete da im treba pomoć za vođenje nevladine organizacije.Tako da su trenirali u Turskoj, Bosni i Hercegovini, Americi, Kanadi. Ljudi iz autokratskih država ih zovu jer su im potrebna njihova iskustva.Radili su takođe u Gruziji, Azerbejdžanu, Belorusiji i Ukrajini. Ukrajinci su prvi trening imali u Novom Sadu, gde su učestvovali predstavnici više omladinskih organizacija koje su imale isti cilj – promenu režima, ali nisu međusobno sarađivale.Prvi  trening se odnosio na osiguranje novca, pregovaranje, lobiranje i strateško planiranje.

Tada su došli predstavnici ukrajinskih organizacija Otpor mladih, Majdan i Pora. Na stranku Otpor, koja je u to vreme učestvovala u izborima u Srbiji, imalo je vrlo negativan uticaj ono što se dogodilo u Gruziji. Predstavljeni su kao izvoznici revolucije.Centar za nenasilni otpor svoje usluge naplaćuje. Rade to profesionalno, stalno prate  najnovija svetska događanja u treninzima, menadžmentu.

U Srbiji, baveći se regionalnom saradnjom, održavaju se pišući projekte o konkretnim stvarima, a zatim se obraćaju fondacijama. Ne bave se samo stvarima vezanim za politiku već organizovanjem nenasilne borbe u svim aspektima društvenog života. Pokrenuli su, na primer akciju „Taš je naš“, s ciljem da se Beogradskom stadionu „Tašmajdan“ vrati stari sjaj.