Začarani krug nasilja i surovosti među mladima postaje sve zamršeniji. Starosna granica delinkvenata sve je niža, oblici brutalniji, a životi vršnjaka ugroženi. Kamere za nadzor učenika, privatno obezbeđenje, dežurni profesori jedne su od mera kojima ovakvo nasilje pokušava da se suzbije. Bilo fizičko, psihičko ili emocionalno preti da postane svakodnevna pojava, a među žrtvama i počiniocima mogu se naći roditelji, deca i profesori. Ministarstvo prosvete je pre nekoliko meseci u osnovnim i srednjim školama, ali i vrtićima osnovalo Radnu grupu za prevenciju nasilja. Školske uprave imenovale su po jednog koordinatora koji na terenu, u školama, prikuplja podatke o potrebama i problemima s kojima se susreću učenici i škole. Jedna od komponenata plana odnosi se na okolinu škole i na to da se odrede rizična područja, da se pojača obezbeđenje, osvetli školsko dvorište i onemogući ulaz onima koji tu nemaju šta da traže.

Vršnjaci često omalovažavaju one učenike koji nekom osobinom ili navikom odudaraju od većine. Najprisutnija su vređanja dece po nacionalnoj osnovi ili zbog različite boje kože, kao i omalovažavanje onih sa viškom i manjkom inteligencije, ali za njima ne zaostaju bolesni i hendikepirani.

M.K.(11), učenik petog razreda OŠ “Jovan Cvijić” iz Zrenjanina trpi razne uvrede i provokacije na račun svoje nacionalne pripadnosti. “Drugari iz razreda često me psuju, gurkaju, govore mi da sam albanko kuče, često me i pljuju”, rekao je  M.K. i dodao da se žalio učiteljici i da je ona samo usmeno opomenula đake koji su ga maltretirali.

D.N.(15), istoimene škole, dečak romskog porekla, dva puta je obnavljao sedmi razred, ne druži se sa decom iz svog razreda jer kaže da je neprihvaćen. “Kada sam u školi sam provodim vreme, niko ne želi da se druži sa ponavljačem i svi misle da sam lopov i probisvet samo zato što sam crn”, rekao je D.N. napominjuci da se nikom nije obratio za svoj problem jer ne želi da se neko sa njim druži iz sažaljenja.

Postavlja se pitanje iz čega se stvorio taj bunt mladih i smelost da upotrebljavaju nasilje i kako se izboriti sa njihovom agresinošću i frustracijom.

Mnogi prosvetni radnici smatraju da su mediji ti koji to podstiču, jer navodno učenicima imponira da se o njima priča. Kao huliganima na sportskim dešavanjima ni ovim maloletnim ili punoletnim delikventima nije mnogo bitan život. Nemaju ambicije da nešto više postignu, a ovo je način da ostanu upamćeni, makar i po lošem.

Gordana Pajić, učiteljica OŠ “Jovan Cvijić” iz Zrenjanina ističe da učestalo verbalno vređanje kasnije prerasta u fizički sukob, a da se među devojčicama javlja specifičan vid nasilnog ponašanja koji se ispoljava kroz izolovanje jedne devojčice iz užeg društva.
“Grupa od nekoliko njih izoluje jednu devojčicu i ne želi da se druži s njom, a deca takav vid psihičkog maltretiranja ponekad teže prihvataju i od samih batina” rekla je ona.

Takođe navodi da “mlade treba naučiti da različitost ne treba da bude povod za nasilje. Deca treba da poštuju svoje drugove kao ličnosti, bez obzira na to da li se radi o debelim, ružnim, siromašnim ili onima koji nose naočare”

Uzrok i posledice problema upotrebe nasilja mogu se naći u nekorektnom vaspitanju dece od strane roditelja, u nedostatku autoriteta prosvetnih radnika, u nedovoljnim ili bolje rečeno nekompetentnim kaznama učenika. Ne sme se izostaviti ni uticaj nove tehnologije na mlade, internet, televiziju, film i razne sadrzaje koje mediji nameću. Samim tim što im internet omogućava da promovišu svoja dela daje im i ideje kako bi i na koji način mogli nešto da urade, jer je poznato da na internetu nema kontrole, i da svako ima pristup svačemu.

Porodica, nastavnici i država moraju temeljno da se uključe u rešavanje nasilja među mladima, pošto živimo u svetu poremećenih društvenih vrednosti.