Oktobar je 1965. godine. Sukobi u Vijetnamu počinju da eskaliraju dolaskom američkih vojnika godinu dana ranije, kad je njihov broj bio neznatan, da bi u tom trenutku dostigao cifru od 175.000. Jedan od njih je i narednik Dejl Smit, koji je sa svojom jedinicom i petnaestoro civila koji nikada nisu leteli avionom, upravo bio ušao u vojni avion C-130 na relaciji Pan Tijet- Kam Ran Bej.

Nakon pola sata osoba zadužena za kontroluleta je primetila da točkovi sa leve strane i stajni trap koji se uvlači ne rade kako treba, tačnije zaglavljeni su na dole. Kontrolor je odmah znao da se avion ne može bezbedno spustiti, zato što se bez točkova narušava balans samog aviona i dolazi do direktnog dodira sa zemljom. „Odjednom je zavladala panika među civilima. Pokušao sam malo da ih smirim, i iako nije moglo baš mnogo toga da se uradi, naredio sam da se otvori prostor oko stajnog trapa iznutra, kako bismo pokušali da popravimo mehanizam koji ga pokreće“, rekao je Smit.

Pokušali su sve, ali i dalje nisu uspeli da ga poprave. Usput im je ponestajalo i goriva i vremena, pa su se odlučili za jedinu moguću varijantu-ručno su podigli unutar aviona točkove koji su bili zaglavljeni na dole. „Iako sa time što smo uradili nismo imali levi stajni trap, i to je ipak bilo bolje nego da ga imamo samo sa jedne strane aviona“, kazao je narednik Smit. Sledeći korak je bilo naređenje da se sleti kilometar i po od aerodroma, na plažu blizu okeana, kako bi im pesak ublažio pad. U grču, kao da opet prolazi kroz pad, Smit je dodao: „ Nakon kruženja više od skoro sat vremena, odlučili smo da se spustimo…i nadali se najblojem…“

Ono što je još više otežavalo situaciju bilo je sletanje na trbuhu aviona ispod kojega se nalazio i rezervoar sa benzinom, i samo jedna iskrica ga je mogra aktivirati i pretvoriti u ogromnu bombu. U tom trenutku već i sam narednik Smit počinje da se boji za sopstveni život, sve ih obliva hladan znoj i počinje panika. Neki vrište, neki se mole. Avion se pribižava zemlji i svom silinom udara u peščanu podlogu. Odjednom počinje da gori donji deo i krila aviona, i  požar počinje polako sa se širi i u untrašnjosti.

Na zadnjem delu aviona nalazio se ulaz za utovar, koji su prethodno otvorili, i Smit je odlučio da je pravo vreme da se kroz njega nekako izađe napolje. „Brzina je naglo padala, vatra je bila svuda oko nas i smatrao sam da nema šta više da se čeka. Iskočio sam kroz otvor i nastavi da se kotrljam narednih 30 metera. Ostali su odmah krenuli za mnom.“

Pri tom padu niko nije poginuo. Najteže su bili povređeni pilot i kopilot koji su zadobili teže opekotine, a ostali su dobro prošli- samo sa modricama i ogreborinama.

„Iako je bila skoro bezizlazna situacija, ni u jednom trenutku nisam dozvolio sebi da pomislim da nećemo uspeti. U glavi mi je samo bilo kako da izađemo i svi se spasemo.

Sada kada gledam to posle 44 godine, shvatam koliko sam bio srećan što sam ostao živ“, rekao je na kraju narednik u penziji Dejl Smit.