Svako od nas u karijeri gleda dobre i loše prim

ere novinarske prakse. U novinarstvu je, kao i u svakoj drugoj profesiji, mnogo bolje učiti  na tuđim, nego na svojim greškama. Ipak, iz nekog nepoznatog razloga, mada se se uvek radi o jednostavnim i svima razumljivim stvarima, greške se ponavljaju iz generacije u generaciju.

Kada bi postojalo deset novinarskih zapovesti, kako tvrde mnogi urednici najrazličitijih medija, teško bi bilo naći i jednog jedinog novinara koji tokom karijere nije prekršio bar nekoliko. Mnogi i svih deset i to po nekoliko puta. Zašto? Niko nema pravi odgovor. Jedno od objašnjenja je da su novinari zapravo, duhom, veoma slični maloj deci. Žele sve da vide, da čuju, pipnu i provere. Žele svuda da stignu prvi. Nadaju se da se nalaze na terenu na kojem nikada niko pre njih nije bio, osećaju nerazumevanje na svakom koraku i ne obaziru se na povike starijih „pazi se, povredićeš se”, „pazi, povredićeš nekoga”, a najmanje na one „to ne smeš da diraš i radiš”.

Čemu onda priče o novinarskim i uredničkim greškama? Verovatno da nas zabave, da nas podsete, a ko zna, možda… i da nam budu od koristi. Jedno je sigurno, služe da nas još jednom podsete da su logično razmišljanje i kontrola u novinarstvu gotovo jednako važni koliko talenat, vrednoća i poštenje.

Svaka prečica radi  naglog napredovanja može vrlo lako biti prečica unazad. Jedna, jedina „prava” priča nikome nije dramatično popravila karijeru, a jedna jedina pogrešna ili lažna upropastila je mnoge, kako karijere tako i živote. Želja za senzacijom kod mnogih novinara prevazilazi granice razumnog ponašanja i dovodi ih u vrlo opasne situacije, o kakvim nisu ni sanjali dok su zamišljali svoje ime potpisano ispod najatraktivnijeg teksta ili priloga.

Na ovim snimcima možete videti dve ni malo prijatne scene u kojima novinari,  nepromišljenošću, ugrožavaju sopstvene živote.