Demonstracije se u Velikom rečniku stranih reči i izraza Ivana Klajna i Milana Šipke definišu kao „javno izražavanje nezadovoljstva ili negodovanja protiv koga ili čega“. U Srbiji se na pomen ovog termina uglavnom pomisli na negodovanje upereno protiv režima, pa samim tim na nešto bližu istoriju, odnosno na 5. oktobar i devetomartovske demonstracije. Ako se posegne malo dalje u prošlost, najčešće pominjane i najkontroverznije jesu studentske „hipi“ demonstracije iz 1968. godine.

5. OKTOBAR 2000.

Demonstracije koje su promenile tok istorije u Srbiji jesu one koje su kulminirale 5. oktobra 2000. godine, kada je,  nakon objavljivanja da je opozicioni kandidat Vojislav Koštunica na predsedničkim izborima dobio 49% glasova i da će biti održan drugi izborni krug, Demokratska opozicija Srbije, predvođena liderom Demokratske stranke Zoranom Đinđićem, pozvala građane da se okupe ispred Savezne skupštine kako bi se suprotstavili izbornoj krađi. Tada su demonstranti iz cele Srbije došli u Beograd u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara probijajući buldožerima policijske blokade na putevima. Na platou ispred Skupštine tada se  skupilo više stotina hiljada ljudi (neki proračuni određuju da je bilo milion demonstranata) a krajnji rezultat je ulazak u jugoslovenski parlament i paljenje zgrade RTS-a. Jedan od junaka protesta bio je i Ljubisav Đokić, poznatiji kao Bagerista Džo, koji je svojim bagerom predvodio napad demonstranata na zgradu RTS-a. Tadašnji predsednik Slobodan Milošević se 6. oktobra obratio narodu preko televizije i zvanično priznao poraz na izborima, a sutradan je Vojislav Koštunica položio predsedničku zakletvu pred poslanicima Savezne Skupštine kao prvi demokratski predsednik Jugoslavije. U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona. Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara. Povređeno je 65 ljudi. Spomen obeležje sa likom Jasmine Jovanović otkriveno je 5. oktobra 2002. godine u parku između ulica Kneza Miloša, Sarajevske i Mostarske petlje, nedaleko od mesta gde je poginula.

http://www.beograd.rs/documents/pedja.mp3

DEVETOMARTOVSKE DEMONSTRACIJE

Prve masovne demonstracije u višestranačkoj Srbiji, uperene protiv tadašnje vlasti i neslobode medija, održane su 9. marta 1991. godine, a organizovala ih je opozicija u Srbiji predvođena liderom Srpskog pokreta obnove Vukom Draškovićem. Glavni zahtev upućen tadašnjem režimu bila je smena generalnog direktora RTB-a Dušana Mitevića i još četvorice urednika zbog uvredljivih komentara na račun  opozicije. Demonstracije su bile zabranjene, pa je policija od ranog devetomartovskog jutra blokirala prilaze Beogradu u nameri da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti zemlje. Uprkos tome, na Trgu Republike u centru Beograda okupilo se oko 100.000 građana. Pred naletom policije, lideri opozicije i deo njihovih najbližih pristalica sklonio se u Narodno pozorište, a vrata im je otvorila tadašnja upravnica, dramski  pisac Vida Ognjenović. Na batinanje demonstranata, Vuk Drašković je sa balkona pozorišta pozvao  na “juriš” posle čega su počeli okršaji. U nameri da razbije demonstracije, policija je upotrebila suzavac, vodene topove  i gumene metke, a u akciju je bila uključena i konjica. Fotografija na kojoj članica SPO Dragana Srdić-Milojević sa tri podignuta prsta  “prkosi” vodenom topu obišla je istog dana ceo svet i postala simbol otpora demonstranata. Vuk Drašković je kasno tog popodneva uhapšen, a te večeri su na ulice Beograda prvi put posle Drugog svetskog rata  izašli tenkovi. Protesti studenata i građana nastavljeni su na Terazijama sve do  14. marta, kada su Drašković i svi uhapšeni oslobođeni, a Skupština Srbije usvojila ostavke direktora RTB-a Mitevića i ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića. U devetomartovskim demonstracijama život su izgubile dve osobe. Prva  žrtva bio je policajac Nedeljko Kosović koji je bežeći od demonstranata pokušao da preskoči zid terase, ali je pao sa  visine od pet metara udarivši glavom o trotoar, dok je druga osamnaestogodišnji Branimir Milinović koji je  smrtno ranjen kada je grupa policajaca otvorila vatru prema demonstrantima.

’68.

Godina 1968. u celom svetu je poznata kao godina revolucije. Ona je postala simbol otpora jedne nove generacije koja je svet uvela u moderno doba. Novinar Pol Oster u listu „Njujork Tajms“ o njoj je rekao: „Bila je to godina nad godinama, godina ludila, godina vatre, krvi i smrti; pola miliona američkih vojnika bilo je u Vijetnamu, samo što je ubijen Martin Luter King, goreli su gradovi širom Amerike, i izgledalo je da se svet kretao prema apokaliptičnom raspadu“. Svake demonstracije `68. u svetu su imale svoje neposredne povode i društvene uzroke koji su ih izazvali i kreću se od protesta zbog rata u Vijetnamu do seksualne revolucije, emancipacije žena, hipi pokreta… Velike studentske demonstracije u Jugoslaviji bile su samo deo talasa demonstracija koje su zahvatile svet 1968. godine. Analitičari danas imaju različite stavove po pitanju ciljeva ovih protesta u Jugoslaviji. Neki smatraju da su se održale da bi se smanjile velike socijalne razlike u društvu i da bi se hitno rešili problemi nezaposlenosti, dok drugi misle da je njihov cilj ukidanje porodice, uvođenje narkomanije i hipi pokreta u Jugoslaviju. U Beogradu su demonstracije izbile u Studentskom gradu, u noći između 2. i 3. juna, kada studentima nije dozvoljen ulaz na priredbu u Radničkom univerzitetu na Novom Beogradu, koja je bila rezervisana samo za brigadiste. Demonstracije su trajale sedam dana i u njima su učestvovali ugledni profesori, pesnici i glumci poput Desanke Maksimović, Dragoljuba Mićunovića, Steve Žigona, Mire Alečković i drugih. Za vreme ovih protesta policija je više puta ulazila na fakultete i premlaćivala studente. U svim redakcijama i na televiziji je uvedena cenzura. U novinama su bili članci koji su govorili o „šačici kriminalaca“ i „studentima koji neće da uče“. Za vreme protesta u zgradi Rektorata održan je hitan sastanak svih dekana fakulteta i akademija i doneta je odluka o opštem štrajku univerziteta, prekidu predavanja i ispita. Demonstracije su okončane 9. juna kada se predsednik Josip Broz Tito obratio studentima putem televizije i priznao „da je bilo nekih nepravilnosti“ i „da niko nije nezamenljiv, pa ni on“. Rezultati demonstracija su uvođenje „minimalnog ličnog dohotka“, a vođe revolucije Vladimir Mijanović, Sonja Liht , Đorđije Vuković i drugi izbačeni su sa fakulteta. Normalna nastava tj. ispitni rok je uspostavljen posle nedelju dana da bi se studentima dalo vremena da se pripreme za ispite. O žrtvama u ovim demonstracijama nema zvaničnih podataka, ali se smatra da ih je bilo četiri.

Zbog čestih političkih prevrata, u Srbiji su demonstracije uglavnom uperene protiv režima i protesti na drugačije teme nemaju velikog odjeka i ne ostaju zapamćeni kao oni održani 5. oktobra i 9. marta. U svetu se protestuje i na mnogo različitije teme, poput klimatskih promena, zaštite mačaka ili uvrede na račun plavuša ili žena lakog morala. Socijalno nezadovoljstvo stanovništva u Srbiji ovakve teme potiskuje jer su gotovo neznatne naspram svakodnevnih nezadovoljstava sa kojima su se oni suočavali u bližoj i daljoj istoriji.