Govoreći o građanskim okupljanjima kao jednoj vrsti krizne situacije a smeštajući ih u kontekst zemlje u kojoj živimo, shvatamo da su ovi društveni događaji veoma bliski ljudima našeg podneblja. Burna istorija, brojni politički prevrati, socijalno nezadovoljstvo stanovništva neposredno i na konkretnim primerima u „našem dvorištvu“ su nam objasnili i približili pojmove poput demonstracija, protesta, mitinga, štrajkova, marševa, parada kao podvrsta građanskih okupljanja. U osnovi svake od njih je nezadovoljstvo i pokušaj da se nešto promeni, poboljša ili bar da oni koji su na nekoj višoj stepenici društvene hijerarhije čuju glas onih koji su nezadovoljni (radnici, studenti) ili onih koji su u manjini i neshvaćeni u donosu na većinu (LGBT populacija, pnakeri…). Iako motivi nisu uvek najhumaniji, emotivni naboj svake od njih propraćen masovnošću i nepredvidivošću rezultira da ovakvi događajji uvek privlače pažnju kako državnog vrha, medija tako i običnih građana.

DEMONSTRACIJE

Demonstracije su jedan od najsveobuhvatnijih i kompleksnijih oblika građanskog okupljanja. Etimološki ukazuju na nešto što je u vezi sa narodom (grč. demos –narod). Po karakteru skupa spadaju u delimično nasilna građanska okupljanja jer se ne može unapred znati kakav će ishod imati. Nasilje može biti visokog i niskog inteziteta i može biti usmereno na policiju, neistomišljenike pa i na medije zbog čega je neophodno dobro poznavati prilike u vezi sa konkretnim demonstracijama (teren, motivaciju, strukturu okupljenih i sl.). Elementi koji su zajednički za sve demonstracije bez obzira na motivaciju su: organizatori, mesto održavanja, cilj okupljanja i oblici delovanja, logistička podrška (ozvučenje, obezbeđenje…) i medijski odjek.

MITING

Miting označava sastanak ili skup i vodi poreklo od iste engleske reči (meeting) a u kontekstu građanskih okupljanja se uglavnom vezuje za političke aktivnosti i partije. Nije redak slučaj da se u režimskim zemljama ovakva okupljanja prenose i na državnoj televiziji. Osnovna razlika u odnosu na demonstracije je u mobilnosti okupljenih. Dok demonstracije podrazumevaju pokret i šetnju učesnika, na mitinzima su oni uglavnom stacionirani na jedsnom mestu. U našoj zemlji poslednjih decenija organizovan je veliki broj mitinga od kojih se izdvaja „Kosovo je Srbija“  koji je održan 21. februara 2008. godine u Beogradu povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

http://www.youtube.com/watch?v=j01e1j251Cs

ŠTRAJKOVI

Štrajk predstavlja oranizovanu obustavu rada kako bi nezadovoljni izrazili svoj protest i time pokušali da utiču na one koji donose odluke o njima (najčešće je to država).  U najvećem broju slučajeva štrakjuju radnici ali nije redak slučaj da to čine i stidenti, prosvetni  i zdravstveni radnici pa i policija. Njihovo pravo na štrajk je zagarantovano zakonom a može da se ispoljava kroz potpunu ili delimičnu obustavu rada. Posebna vrsta ovog oblika okupljanja je beli štrajk kada dolazi do namernog usporavanja rada koji uglavnom vrše državni službenici kako bi posredno izrazili svoj protest (carinici- detaljan pregled vozila i ljudi kako bi se usporio saobraćaj). U Srbiji je 2009. godine bilo prijavljeno 52 štrajka. Kod nas ljudi blokiraju pruge, štrajkuju glađu i čine mnogo opasnije stvari  kako bi neko na njih obratio pažnju i omogućio im da njihov rad bude plaćen. Najekstremniji primer je onaj kada je u aprilu 2009. godine radnik tekstilne fabrike u Novom Pazaru odsekao sebi prst u znak revolta zbog lošeg socijalnog položaja radnika tog kombinata.

GRAĐANSKA NEPOSLUŠNOST

Građanska neposlušnost je odbijanje građana da se povinuju zahtevima i zakonima vlasti uglavnom na nenasilan način i uz kolektivno učestvovanje. Građani je uglavnom ispoljavaju tako što ne plaćaju račune, ne služe vojni rok, ne izlaze na izbore, ne šalju decu u školu i sl. Za ovakav oblik okupljanja od velike važnosti je medijska propraćenost jer kako po svom karakteru nije „glasna“ neophodno je da se o tome čita, sluša i gleda u medijima kako bi imala efekta. U našoj zemlji su se uglavnom dešavale tokom devedesetih godina protiv Miloševićevog režima ali jedan od najboljih primera je indijski otpor kolonijalizmu na čelu sa Mahatma Gandijem.

Roza Parks је postala poznata kada je 1. decembra 1955 godine odbila da na zahtev vozača autobusa ustupi svoje mesto belom putniku. Zbog toga je bila uhapšena i sudilo joj se zbog građanske neposlušnosti što je kao posledicu imalo stvaranje najuspešnijeg masovnog pokreta protiv rasne segregacije. Američki kongres je Rozu Parks proglasio za „majku modernog Pokreta za ljudska prava“.

­http://www.youtube.com/watch?v=15p5HB-FpjI

MARŠEVI

Marševi su oblik građanskog okupljanja koji nije toliko karakterističan za naše podneblje. Povezuju se sa vojskom i vojnom terminologijom (način kretanja jedinica vojske sa ciljem da stignu na neko mesto u određeno vreme kako bi izvršili određeni zadatak). „U brojnim zemljama oni su sastavni deo političkog, religijskog i kulturološkog oblika manifestovanja građanskog (ne)zadovoljstva. Primeri su marševi neonacista, severnoirskih katolika i protestanata- lojalista, građana Njujorka na dan Sv. Patrika ili boraca za prava LGBT populacije.“ (Barović, 2009: 13). Oni ne moraju uvek da imaju nezadovoljstvo kao svoju osnovu što pokazuju brojni paradni marševi.