Poslednjih godina svedoci smo  porasta nasilja  na sportskim terenima koje postaje ozbiljan sociološki problem. Pokušaji države da reši ovakav vid problema ostali su bezuspešni i stekao se utisak da posao uopšte nije lak.  Stadioni su postali mesto gde država pokazuje svoje slabosti. Tuče na stadionima stare su koliko i sam fudbal. Najviše žrtava odnele su tamo gde su i nastale. U Engleskoj, mestu rođenja bubamare, još davne 1885.godine, zabeležen je slučaj kada su navijači napali i istukli sudiju na jednom lokalnom meču.

Nakon Drugog svetskog rata, britanske vlasti pokušale su da popularizacijom fudbala i kulture odlaska na utakmice zainteresuju radničku klasu i svoje ulice sačuvaju od demonstracija i nezadovoljstva. Takav potez, decenijama kasnije izazvao je krizu bezbednosti na nacionalnom nivou.  Ovaj sport postao je razonoda nižih slojeva društva. Momci bi se udruživali i navijali za svoj lokalni klub. Organizovano navijanje polako je postajalo potkultura. Sastavni deo ovakvog načina života bili su odlasci na gostovanja. Što ih je bilo više, reputacija grupe u društvu bi rasla. Nije se mogao izbeći susret i sukob dveju grupa navijača na stadionima koji su bili potpuno neobezbeđeni. Ograde koje su razdvajale tribine nisu postojale, tako da se sa kupljenom ulaznicom moglo šetati po celom stadionu. Do pesničenja je najčešće dolazilo spontano, uglavnom posle primljenog gola. Neki od navijača su se tukli zato što su bili razočarani rezultatom, a bilo je i onih kojima je fudbal bio samo izgovor za nasilje. U modi je bilo zauzimanje protivničkih tribina pa je ovo jedan od razloga zbog kojih je dolazilo do kriznih situacija. Pored ljubavi prema klubu, osećaja pripadnosti, druženja uz pivo, tuča je postala najnormalnija pojava uz koju je muškost svakog navijača bila zadovoljena na račun protivničke navijačke grupe.

Posle Svetskog prvenstva u Engleskoj 1966.godine, sociolozi su počeli ozbiljnije da se bave ovom tematikom. Mediji su svoje vreme i prostor posvećivali fudbalu i onom oko njega, pa je takva slika obišla svet. Talas se proširio. Organizovano navijanje rađa se u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i Istočoj Evropi gde kasnije dobija svoje nove oblike. Izuzetno zanimljiva je teritorija Južne Amerike, posebno Brazila i Argentine, gde se navijanje prvi put dovodi u direktnu vezu sa kriminalom. Države su, imajući u vidu ovakvo odvijanje stvari na tribinama,  čvrsto odlučile da se pojačanim obezbeđivanjem utakmica suprostave navijačkim grupama. Sigurnost je povećana, ali uprkos tome, dogodile su se mnoge katastrofe čiji su uzrok bile loša organizacija, slabo reagovanje policije, ali i sama želja navijača za sukobom.

Dve najbrutalnije situacije u Evropi osamdesetih godina su tragedije na stadionu Hejsel u Briselu 1985.i Hilzborou u Šefildu 1989. Na utakmici finala lige šampiona između engleskog Liverpula i italijanskog Juventusa na stadionu Hejsel došlo je do sukoba navijača gde ih je poginulo 39, a 400 povređeno. Deo njih poginuo je usled rušenja zida, dok su ostali stradali u kasnijem međusobnom obračunu. Svih 39 bili su navijači torinskog kluba. Tragedija u Šefildu na stadionu Hilzboro odnela je još više žrtava. Poginulo je 96 navijača Liverpula, koji je tog dana igrao sa Notingem Forestom polufinale kupa. Grešku je napravila policija koja je veću tribinu dodelila navijačina Notingema iako su Liverpulovi fanovi bili znatno brojniji. Čak je i nova grupa od oko 5 hiljada ljudi kasnije puštena na tu tribinu. Bi Bi Si je direktno prenosio ovu utakmicu kao meč dana, koji se kasnije pretvorio u tragičnu emisiju, uživo sa lica mesta koja je potresla Ostrvo , Evropu I svet. Povređeno je 766 ljudi.

Nakon ovih tragedija britanska premijerka Margaret Tačer donosi nove, rigoroznije zakone o sprečavanju nasilja na sportskim terenima kao i posebne mere bezbednosti i propagande protiv huliganizma. Sklonjene su zaštitne ograde sa stadiona u Engleskoj i od tada nije bilo većih incidenata na tribinama na Ostrvu. Tuče i pesničenje odvija se i dalje na udaljenim i unapred dogovorenim mestima daleko od policije i televizijskih kamera. Engleski navijači i dalje prave nerede kada god njihovi klubovi ili reprezentacija igraju u inostranstvu, ali su tada u dobroj meri isprovocirani od strane domaćih navijača koji uvek imaju želju da se dokažu pred njima koji predstavljaju pionire i tradiciju jednog načina života.