Velike prirodne katastrofe i ljudska tragedija novinarima donose najteži zadatak i najbolje priče. Nekoliko svedočenja novinara koji su se našli na mestu užasa nakon Azijskog cunamija objavljena su na sajtu Dart center for Journalism and Trauma jedan od centara za savet novinarima izveštačima sa ratnih i područja zahvaćenih katastrofom. Sa 150.000 života, Azijski cunami slikama i rečima nesreće nedeljama je objavljivan na naslovnim stranicama novina, web portala, udarna televizijska vest.

Većina ovih novinara čije su priče objavljene su iskusni reporteri od kojih su neki izveštavali iz Avganistana, Iraka poznatih područja po ratnim opasnostima i nesrećama, i pretpostavci da se novinari naviknu na stres i užas koji gledaju na takvim mestima. Ipak…

Dospeti na mesto nesreće koliko god da je strašna i izveštavati, to je posao reportera ma koliko se to činilo ružnim i neprijatnim, kaže  Dejvid Mekgori, novinar Tajmsa. Ali u vrtlogu posla i prirodne ljudske potrebe da se pomogne i saosećanja sa ljudima koji su izgubili sve u jednom trenutku,  novinari ne mogu da ostanu imuni na stres i nesreću koja ih okružuje. Istina se nekad ne može reći, tako umesto gomile ljudskih leševa koji danima leže izloženi pogledima, u novine će dospeti fotografija preživele devojčice jer ona će izazvati samilost i čitaoci će poslati pomoć.

Pia Sarkar, novinarka San Francisco Chronicle bila je na odmoru u Indiji kad se desio udar cunamija. Prilikom sakupljanja priča vodila je prevodioca jer nije razumela ni reč svoje sagovornike, ali svaki put kad bi nekom od njih krenule suze i njoj su, „jer bilo je očigledno da im je teško da pričaju o tome“, kaže ona. Nakon samo mesec dana još 10.000 ljudi izgubilo je život.  Pomoć u volonterima i hrani je izostajala, a priče preživelih više nisu punile naslovne stranice.

Šahidul Alam, fotoreporter Drika iz Bangladeša, smatra da novinari sa zapada prave etički problem oko pomaganja žrtvama i mešanja u njihove živote, dok u njegovoj kulturi privatnost nije tako bitna i najmanje se očekivala u Indiji i Šri Lanci, gde je radio za vreme cunamija. On sebe smatra aktivistom koji koristi fotoaparat kao izražajno sredstvo. Nesrećama ljudi prilazi kao ljudsko biće i ne pravi izgovore zbog umešanosti u njihove živote „jer kada radiš priče postaješ druga osoba“. Tokom svog izveštavanja Alam se vezao za devojčicu Šamitu koju je fotografisao kao jednu od preživelih i vratio se da bi se pobrinuo za njeno dalje obrazovanje.

Nakon Azijskog cunamija milioni su slali pomoć razorenom području 12 zemalja koje su postale žrtve katastrofe. Na Američkim TV stanicama stalno je bila otvorena telefonska linija preko koje su gledaoci mogli da daju svoj doprinos za pomoć u Aziji. Organizovana je i posebna emisija u kojoj su učestvovale zvezde kao što su Leonardo Di Kaprio, Džulija Roberts i drugi javljajući se na telefon kako bi razgovarali sa gledaocima i međusobno se „nadmetali“ ko će više prikupiti novca za ugrožene, a prethodno su dali sopsteveni milionski doprinos.

Pored dovitljivih načina da se pomogne ugroženima u katastrofi, najpotresnije priče dolaze sa terena i koliko god zvuče uzbudljivo i neverovatno, one nose u sebi elemenat ljudske tragedije sa kojom novinari moraju da se nose.  Da bi u tome uspeli, pre nego što odu na teren neophodno  je uraditi istraživanje  svoje duše, odnosno biti iskren prema sebi i svojim emotivnim mogućnostima. Potom je neophodna kvalitetna priprema i trening za područja koja su zahvaćena katastrofom. Ovo su samo neki od saveta neophodni za prvi korak ka dobroj fizičkoj i psihičkoj pripremljenosti na terenima zahvaćenim katastrofom.