Za razliku od mnogih katastrofa, zemljotrese je skoro nemoguće predvideti, a potpuno nemoguće izbeći.  Ubrajaju se u najstrašnije prirodne katastrofe.Na Zemlji se godišnje prosečno događa više od stotinu katastrofalnih zemljotresa i oko milion manjih potresa, oni jači su ređi i pojavljuju se svakih pet do deset godina.

Mesto u Zemljinoj kori gde potres nastaje naziva se hipocentar i obično je na dubini između 10 i 60 km. Mesto iznad hipocentra, na Zemljinoj površini, gde se zemljotres najjače oseća naziva se epicentar.  Postoji više vrsta zemljotresa, a najjači i najčešći su tektonski, koji nastaju usled pomeranja blokova u unutrašnjosti Zemlje.

Postoje i vulkanski zemljotresi, koji prethode vulkanskim erupcijama i obično su malog rasprostranjenja. Potresi koji nastaju obrušavanjem pećina nazivaju se urvinski i neznatne su jačine. Pored prirodnih, postoje i veštački zemljotresi  koji nastaju radom čoveka. Sile koje čovek stvara po pravilu ne bi trebalo da izazovu trusove, ali sve zavisi od vrste delovanja. Na primer, kopanje bušotina, veštačkih jezera i rudnika, kao i nuklearna ispitivanja,  mogu da izazovu pokretanje tla, jer je Zemljina unutrašnjost u nekim regionima na “granici ravnoteže”, pa je dovoljan relativno mali podstrek – impuls, da izazove zemljotres.

Jačina potresa na površini Zemlje meri se Merkalijevom  skalom, a u hipocentru Rihterovom. Stepenima ovih skala određuju se posledice: oštećenje zgrada i objekata, ljudske žrtave, izmene reljefa i nekih drugih pojava. Zemljotresi na poslednjem, dvanestom stepenu Merkalijeve skale prouzrokuju ogromna razaranja  prilikom kojih se ruši  sve što je ljudskom rukom sagrađeno. Oni dovode i do promena u reljefu – pomeraju se brda, stvaraju se velike pukotine, obrazuju se nova  jezera, a reke menjaju svoja korita. Ljudi u zgradama potrese osete na trećem stepenu, a na otvorenom i u kućama na četvrtom.

Osim što zemljotresi donose brojne ljudske žrtve, njihove posledice su i klizanje tla, odlamanje kamenih blokova, pokretanje lavina, nastanak odrona,  požara i  cunamija, koji mogu dodatno da povećaju broj nastradalih.

Na zemlji se izdvajaju trusne oblasti, u kojima se javljaju zemljotresi, i stabilne oblasti, u kojima zemljotresa uopšte nema. Najveće trusne oblasti su „vatreni pojas Pacifika“ i zemlje oko Sredozemnog mora.

Najstariji sačuvani zapisi su o Šanhi potresu u Kini iz 1556. godine koji je odneo 830.000 života.  Najjači zemljotres od 12 stepeni po Merkalijevoj skali  bio je 1960. godine u Čileu koji je zahvatio površinu od 140.000km² i spustio zemljište za 2,5 metara. Usled ovog potresa nekoliko gradova je potpuno uništeno, reke su promenile svoje tokove i više od 20 ostrva je potopljeno. Najčešća podrhtavanja tla su zabeležena u Kini, gde ujedno ima i najviše žrtava. Procenjuje se da je zemljotres iz 1976. godine odneo oko 655.000 žrtava. Na našim prostorima najzapmćeniji je zemljotres u Skoplju koji se desio 26. jula 1963. godine u kome je poginulo oko 1.000 ljudi, a  90 odsto građevina je urušeno.

Od skorijih zemljotresa najrazorniji je bio 2004. godine  u Indijskom okeanu kod ostrva Sumatra izazvavši  veliki cunami koji je odneo preko 250.000 života. Zemljotres u Kašmiru 2005. godine usmrtio je oko 90.000 ljudi.

Zbog hlađenja Zemljine kore stopa zemljotresa se konstantno povećava i da će biti sve češći i jači, a seizmolozi predviđaju da će se kao posledica javiti cunamiji koji će biti razorniji od samih zemljotresa.